Гнев Божији је велик
1Када се Господ разгневио,
ћерку је сионску у таму завио.
Сјајни град светлости небеске,
у рушевине претвори земаљске.
Славни Дом, дику Израиљеву,
он напусти у дан гнева свога.
2Господ је сатро без милости,
сва села у Јаковљевој земљи.
Кад се разгневио, он је разорио
све тврђаве што држе Јудејци;
са земљом је сравнио и проклео
царство и његове главаре.
3У распаљеној својој јарости,
сву моћ израиљску он је скрхао.
Кад је непријатељ насрнуо,
десницу своју Бог нам је ускратио.
Као огањ плануо је у Јакову,
око себе све је попалио.
4Као непријатељ лук је свој затегао,
као душман је навалио,
убијао све што нам је оку драго,
све чему се радовасмо.
На шаторе ћерке сионске
сасу своју срџбу распаљену.
5Господ је као непријатељ постао:
Израиљев народ разорио,
све његове дворе порушио,
све тврђаве њему разорио;
Јудином народу умножио је јаде,
нагомилао јецање и уздисаје.
Одбачени, укинути, разорени…
6Сеницу је растурио у комаде,
разорио место за службе Божије.
На Сиону Господ у заборав баци
и празник и суботу;
разгневио се и презрео
и цара и свештеника.
7Господ је свој жртвеник одбацио,
Светилиште своје је оскрнавио;
предао у руке душманске
да руше бедеме и дворе,
да урлају по Господњем Дому,
где ми некад празновасмо.
8Господ је одлучио да руши,
да попадају зидови ћерке сионске;
одредио је меру рушења
и није се устезала рука његова.
Спољни зидови, други ред зидова,
оронули тужно леже.
9Вратнице су спаљене и поломљене,
он им је здробио резе и греде.
Цар и кнезови су у прогонству,
нема никог да нас учи Закону,
нити се јављају виђења,
дар Господњи пророцима.
10Старешине ћерке сионске
по земљи су поседали и ћуте,
главе своје прашином посипају,
обавили кострет око тела.
Све до земље спустиле су главе
јерусалимске девојке младе.
11Од плакања ишчилеше ми очи,
у ропцу ми душа грца,
жалост ме је исцрпла потпуно,
јер посматрам слом народа мога:
деца и одојчад умиру
по трговима града срушенога.
12Говораху својим матерама:
„Где је жито? Где је пиће?“
и слично рањеницима обамиру
по трговима града срушенога
и душе своје испуштају
на грудима својих мајки.
Стварност је сурова
13О, Јерусалиме, о, мили граде,
коме си сличан, налик си на кога?
Како да те утешим, о, девице, ћерко сионска?
Да ли је овако пострадао ико?
Несрећа је твоја безгранична, као море.
Да те исцели неко?
14Твоји пророци немају пророштва
осим обмана и лажи.
На кривицу твоју не указују,
заваравају те,
од изгнанства одвраћају.
Лажним те пророштвима убеђују,
те избегаваш покајање.
15Руга ти се, пљеска рукама
народ који пролази крај града.
Звижде и главом одмахују
над рушевинама јерусалимским:
„Је ли то та варош савршено лепа?
Је ли то радост целе земље?“
16Смеју ти се, над тобом се церекају
сви непријатељи твоји.
Криве усне, кезе зубе,
па говоре: „Ми смо га слистили!
Ово је оно што смо чекали!
Дочекасмо. Очи наше видеше!“
17Господ је извршио своју намеру,
одржао је реч своју.
Од давнина нас је он опомињао,
сад нас без милости разорио.
Непријатељ победнички ликује,
противник се нашем поразу весели.
Вапај и молитва – то остаје пред Богом
18И зидови твоји нека вапе,
јецај, ћерко сионска, призивај Господа!
Нека теку сузе твоје
као потоци и дању и ноћу.
Не дај себи одмора, наричи!
Не дај мира зеницама, плачи!
19Током ноћи дижи се и вичи,
призивај га сваког часа,
изливај срце као воду пред лицем Господа,
да се смилује нејачи твојој,
деци што од глади скапавају
по угловима свих улица.
20Погледај, погледај, о, Господе!
Кога си то на муке бацио?
Зар жене да пород свој једу?
Зар оне што у наручју њишу?
Зар у самом Светилишту кољу
свештенике твоје и пророке твоје?
21По улици леже у прашини,
мртва леже деца са старцима;
девојке моје и младићи
леже мачем побијени.
Ти их поби у дан гнева свога,
ти их покла без милости.
22Као да је дан празника, са свих страна
сабрао си све ужасе на ме.
У дан гнева твога
нико није преживео, нико утекао.
Децу моју одњихану и одраслу
побио је душманин клети.
