Гнев Божији је велик
1Када се Господ разгневио,
ћерку је сионску у таму завио.
Сјајни град светлости небеске,
у рушевине претвори земаљске.
Славни Дом, дику Израиљеву,
он напусти у дан гнева свога.
2Господ је сатро без милости,
сва села у Јаковљевој земљи.
Кад се разгневио, он је разорио
све тврђаве што држе Јудејци;
са земљом је сравнио и проклео
царство и његове главаре.
3У распаљеној својој јарости,
сву моћ израиљску он је скрхао.
Кад је непријатељ насрнуо,
десницу своју Бог нам је ускратио.
Као огањ плануо је у Јакову,
око себе све је попалио.
4Као непријатељ лук је свој затегао,
као душман је навалио,
убијао све што нам је оку драго,
све чему се радовасмо.
На шаторе ћерке сионске
сасу своју срџбу распаљену.
5Господ је као непријатељ постао:
Израиљев народ разорио,
све његове дворе порушио,
све тврђаве њему разорио;
Јудином народу умножио је јаде,
нагомилао јецање и уздисаје.
Одбачени, укинути, разорени…
6Сеницу је растурио у комаде,
разорио место за службе Божије.
На Сиону Господ у заборав баци
и празник и суботу;
разгневио се и презрео
и цара и свештеника.
7Господ је свој жртвеник одбацио,
Светилиште своје је оскрнавио;
предао у руке душманске
да руше бедеме и дворе,
да урлају по Господњем Дому,
где ми некад празновасмо.
8Господ је одлучио да руши,
да попадају зидови ћерке сионске;
одредио је меру рушења
и није се устезала рука његова.
Спољни зидови, други ред зидова,
оронули тужно леже.
9Вратнице су спаљене и поломљене,
он им је здробио резе и греде.
Цар и кнезови су у прогонству,
нема никог да нас учи Закону,
нити се јављају виђења,
дар Господњи пророцима.
10Старешине ћерке сионске
по земљи су поседали и ћуте,
главе своје прашином посипају,
обавили кострет око тела.
Све до земље спустиле су главе
јерусалимске девојке младе.
11Од плакања ишчилеше ми очи,
у ропцу ми душа грца,
жалост ме је исцрпла потпуно,
јер посматрам слом народа мога:
деца и одојчад умиру
по трговима града срушенога.
12Говораху својим матерама:
„Где је жито? Где је пиће?“
и слично рањеницима обамиру
по трговима града срушенога
и душе своје испуштају
на грудима својих мајки.
Стварност је сурова
13О, Јерусалиме, о, мили граде,
коме си сличан, налик си на кога?
Како да те утешим, о, девице, ћерко сионска?
Да ли је овако пострадао ико?
Несрећа је твоја безгранична, као море.
Да те исцели неко?
14Твоји пророци немају пророштва
осим обмана и лажи.
На кривицу твоју не указују,
заваравају те,
од изгнанства одвраћају.
Лажним те пророштвима убеђују,
те избегаваш покајање.
15Руга ти се, пљеска рукама
народ који пролази крај града.
Звижде и главом одмахују
над рушевинама јерусалимским:
„Је ли то та варош савршено лепа?
Је ли то радост целе земље?“
16Смеју ти се, над тобом се церекају
сви непријатељи твоји.
Криве усне, кезе зубе,
па говоре: „Ми смо га слистили!
Ово је оно што смо чекали!
Дочекасмо. Очи наше видеше!“
17Господ је извршио своју намеру,
одржао је реч своју.
Од давнина нас је он опомињао,
сад нас без милости разорио.
Непријатељ победнички ликује,
противник се нашем поразу весели.
Вапај и молитва – то остаје пред Богом
18И зидови твоји нека вапе,
јецај, ћерко сионска, призивај Господа!
Нека теку сузе твоје
као потоци и дању и ноћу.
Не дај себи одмора, наричи!
Не дај мира зеницама, плачи!
19Током ноћи дижи се и вичи,
призивај га сваког часа,
изливај срце као воду пред лицем Господа,
да се смилује нејачи твојој,
деци што од глади скапавају
по угловима свих улица.
20Погледај, погледај, о, Господе!
Кога си то на муке бацио?
Зар жене да пород свој једу?
Зар оне што у наручју њишу?
Зар у самом Светилишту кољу
свештенике твоје и пророке твоје?
21По улици леже у прашини,
мртва леже деца са старцима;
девојке моје и младићи
леже мачем побијени.
Ти их поби у дан гнева свога,
ти их покла без милости.
22Као да је дан празника, са свих страна
сабрао си све ужасе на ме.
У дан гнева твога
нико није преживео, нико утекао.
Децу моју одњихану и одраслу
побио је душманин клети.
Álef
Este capítulo es un poema acróstico, que sigue el orden del alfabeto hebreo. 1¡Ay, el Señor ha eclipsado a la bella Sión
con la nube de su furor!2:1 ¡Ay … furor! Alt. ¡Cómo el Señor, en su enojo, / ha tratado con reproches a la hija de Sión!
Desde el cielo echó por tierra
el esplendor de Israel;
en el día de su ira se olvidó
del estrado de sus pies.
Bet
2Sin compasión el Señor ha destruido
todas las moradas de Jacob;
en su furor ha derribado
los baluartes de la bella Judá
y ha puesto su honra por los suelos
al derrocar a su rey y a sus príncipes.
Guímel
3Dio rienda suelta a su furor
y deshizo todo el poder2:3 todo el poder. Lit. todo cuerno. de Israel.
Nos vimos frente al enemigo,
y el Señor nos negó su ayuda.2:3 nos negó su ayuda. Lit. retiró su mano derecha.
Ardió en Jacob como un fuego encendido
que consumía cuanto le rodeaba.
Dálet
4Como enemigo, tensó el arco;
lista estaba su mano derecha.
Como enemigo, eliminó
a nuestros seres queridos.
Como fuego, derramó su ira
sobre las tiendas de la bella Sión.
He
5El Señor se porta como enemigo:
ha destruido a Israel.
Ha destruido todos sus palacios
y derribado sus baluartes.
Ha multiplicado el luto y los lamentos
por la bella Judá.
Vav
6Ha desolado su morada como a un jardín;
ha derribado su lugar de reunión.
El Señor ha hecho que Sión olvide
sus fiestas solemnes y sus sábados;
se desató su furia contra el rey
y dejó de lado al sacerdote.
Zayin
7El Señor ha rechazado su altar;
ha abandonado su santuario.
Ha puesto en manos del enemigo
las murallas de sus palacios.
¡Lanzan gritos en la casa del Señor
como en día de fiesta!
Jet
8El Señor decidió derribar
la muralla que rodea a la bella Sión.
Tomó la vara y midió;
destruyó sin compasión.
Hubo lamentos en rampas y muros;
todos ellos se derrumbaron.
Tet
9Las puertas se han desplomado;
él rompió por completo sus cerrojos.
Su rey y sus príncipes
andan entre las naciones;
ya no hay ley ni profetas,
ni visiones de parte del Señor.
Yod
10En la bella Sión, los ancianos
se sientan silenciosos en el suelo;
se echan ceniza sobre la cabeza
y se visten de luto.
Postradas yacen en el suelo
las jóvenes de Jerusalén.
Caf
11El llanto me consume los ojos;
siento una profunda agonía.2:11 siento … agonía. Lit. mis entrañas se agitan.
Estoy con el ánimo2:11 Estoy con el ánimo. Lit. Mi hígado está derramado. por los suelos
porque mi pueblo ha sido destruido.
Niños e infantes desfallecen
por las calles de la ciudad.
Lámed
12«¿Dónde hay pan y vino?»,
preguntan a sus madres
mientras caen por las calles
como heridos de muerte,
mientras en los brazos maternos
exhalan el último suspiro.
Mem
13¿Qué puedo decir de ti, bella Jerusalén?
¿A qué te puedo comparar?
¿Qué ejemplo darte como consuelo,
virginal ciudad de Sión?
Profundas como el mar son tus heridas.
¿Quién podría devolverte la salud?
Nun
14Tus profetas te anunciaron
visiones falsas y engañosas.
No denunciaron tu maldad;
no evitaron tu cautiverio.
Los mensajes que te anunciaban
eran patrañas.
Sámej
15Cuantos pasan por el camino
aplauden burlones al verte.
Ante ti, bella Jerusalén, hacen muecas,
y entre silbidos preguntan:
«¿Es esta la ciudad de belleza perfecta?
¿Es esta la alegría de toda la tierra?»
Pe
16Todos tus enemigos abren la boca
para hablar mal de ti;
rechinando los dientes, declaran burlones:
«Nos la hemos comido viva.
Llegó el día tan esperado;
¡hemos vivido para verlo!»
Ayin
17El Señor ha llevado a cabo sus planes;
ha cumplido su palabra,
que decretó hace mucho tiempo.
Sin piedad, te echó por tierra;
dejó que el enemigo se burlara de ti,
y enalteció el poder2:17 poder. Lit. cuerno. de tus oponentes.
Tsade
18El corazón de la gente
clama al Señor con angustia.
Bella Sión amurallada,
¡deja que día y noche
corran tus lágrimas como un río!
¡No te des un momento de descanso!
¡No retengas el llanto de tus ojos!2:18 no retengas … ojos. Lit. no acalles a la niña de tus ojos.
Qof
19Levántate y clama por las noches,
cuando empiece la vigilancia nocturna.
Deja correr el llanto de tu corazón
como ofrenda derramada ante el Señor.
Eleva tus manos a Dios en oración
por la vida de tus hijos,
que desfallecen de hambre
y quedan tendidos por las calles.
Resh
20«Mira, Señor, y ponte a pensar:
¿A quién trataste alguna vez así?
¿Habrán de comerse las mujeres
a sus hijos, fruto de sus entrañas?
¿Habrán de matar a sacerdotes y profetas
en el santuario del Señor?
Shin
21»Jóvenes y ancianos por igual
yacen en el polvo de las calles;
mis jóvenes y mis doncellas
cayeron a filo de espada.
En tu enojo les quitaste la vida;
¡los masacraste sin piedad!
Tav
22»Como si invitaras a una fiesta solemne,
enviaste contra mí terror de todas partes.
En el día de la ira del Señor,
nadie pudo escapar, nadie quedó con vida.
A mis seres queridos, a los que eduqué,
los aniquiló el enemigo».