Покајање или пропаст
1У то време дођу неки и известе Исуса о Галилејцима које је Пилат побио док су приносили жртве Богу. 2Исус им рече: „Мислите ли да су ови Галилејци били грешнији од осталих Галилејаца, зато што су тако настрадали? 3Нимало! Кажем вам: ако се не покајете, сви ћете тако изгинути. 4Или, зар мислите да су оних осамнаест на које се срушила кула у Силоаму и побила их, били кривљи од осталих јерусалимских становника? 5Нимало! Кажем вам: ако се не покајете сви ћете тако изгинути.“
6Онда им је испричао ову причу: „Један човек имао смокву посађену у свом винограду. Дође он да види има ли рода, али не нађе. 7Тада рече виноградару: ’Ево, већ три године долазим и тражим род на овој смокви, али га не налазим. Посеци је! Зашто да исцрпљује земљу?’
8Али виноградар одговори: ’Господару, остави је још ову годину. Окопаћу је и нађубрити, 9па ће можда родити. Ако не роди, посеци је.’“
Исус исцељује згрбљену жену у суботу
10Једне суботе је поучавао у синагоги. 11Тамо се нашла и нека жена коју је нечисти дух, узрочник болести, осамнаест година држао згрбљену, те није могла да се исправи. 12Видевши је, Исус је позва к себи, и рече јој: „Жено, ослобађам те твоје болести!“ 13Исус положи своје руке на њу и жена се одмах исправи и поче да слави Бога.
14Старешина синагоге, љут што је Исус исцелио у суботу, рече: „Има шест радних дана у недељи. У те дане долазите да се лечите, а не у суботу!“
15Господ му одговори: „Лицемери! Не одвезује ли свако свога вола или магарца од јасала и не води ли га на појило суботом? 16Није ли требало ослободити ову Аврахамову ћерку, коју је Сатана осамнаест година држао свезану, од свеза баш у суботу?“
17Сви његови противници били су постиђени оним што је рекао, али се народ радовао свим изванредним делима које је учинио.
Прича о горушичином зрну и квасцу
18Онда Исус рече: „Чему је слично Царство Божије? С чиме да га упоредим? 19Оно је слично горушичином зрну које човек узме и посеје у својој башти. Семе онда израста и постаје дрво и птице небеске гнезде се по његовим гранама.“
20Исус поново рече: „С чиме да упоредим Царство Божије? 21Оно је слично квасцу који жена узме и умеси са три мере брашна, док све тесто не ускисне.“
Уска врата
22Исус је затим пролазио кроз градове и села и поучавао, настављајући своје путовање према Јерусалиму. 23Неко му рече: „Господе, има ли мало оних који ће бити спасени?“
Исус одговори: 24„Борите се да уђете на уска врата, јер вам кажем да ће многи настојати да уђу, али неће моћи. 25Кад домаћин устане и затвори врата, ви ћете остати пред вратима и молити: ’Господе, отвори нам!’
Онда ће вам он одговорити: ’Не знам ни ко сте ни одакле сте.’
26Тада ћете рећи: ’Ми смо јели и пили са тобом; ти си поучавао по нашим улицама!’
27А он ће вам одговорити: ’Не знам ни ко сте ни одакле сте. Одлазите од мене сви, који чините безакоње!’
28Тамо ћете плакати и шкргутати зубима када видите Аврахама, Исака и Јакова и све пророке у Царству Божијем, а ви избачени. 29Доћи ће народи с истока и запада, севера и југа, и поседати на гозбу Царства Божијег. 30И гле, тамо ће последњи бити први, и први – последњи.“
Исус тугује над Јерусалимом
31У тај час приступише му неки фарисеји и рекоше му: „Иди одавде на неко друго место, јер Ирод хоће да те убије.“
32Исус им рече: „Реците тој лисици: ’Ево, изгоним зле духове и лечим болесне данас и сутра, а трећи дан завршавам.’ 33Али данас, сутра и прекосутра морам да путујем, јер не иде да пророк погине изван Јерусалима.
34Јерусалиме, Јерусалиме, ти што убијаш пророке и каменујеш оне који су послани к теби, колико пута сам хтео да скупим твоју децу, као што квочка скупља своје пилиће под крила, али ви нисте хтели. 35Ево, опустеће ваша кућа. А ја вам кажем да ме нећете видети док не кажете: ’Благословен онај који долази у име Господње!’“
1There were present at that season some that told him of the Galilæans, whose blood Pilate had mingled with their sacrifices. 2And Jesus answering said unto them, Suppose ye that these Galilæans were sinners above all the Galilæans, because they suffered such things? 3I tell you, Nay: but, except ye repent, ye shall all likewise perish. 4Or those eighteen, upon whom the tower in Siloam fell, and slew them, think ye that they were sinners above all men that dwelt in Jerusalem? 5I tell you, Nay: but, except ye repent, ye shall all likewise perish.
6¶ He spake also this parable; A certain man had a fig tree planted in his vineyard; and he came and sought fruit thereon, and found none. 7Then said he unto the dresser of his vineyard, Behold, these three years I come seeking fruit on this fig tree, and find none: cut it down; why cumbereth it the ground? 8And he answering said unto him, Lord, let it alone this year also, till I shall dig about it, and dung it: 9And if it bear fruit, well: and if not, then after that thou shalt cut it down. 10And he was teaching in one of the synagogues on the sabbath.
11¶ And, behold, there was a woman which had a spirit of infirmity eighteen years, and was bowed together, and could in no wise lift up herself. 12And when Jesus saw her, he called her to him, and said unto her, Woman, thou art loosed from thine infirmity. 13And he laid his hands on her: and immediately she was made straight, and glorified God. 14And the ruler of the synagogue answered with indignation, because that Jesus had healed on the sabbath day, and said unto the people, There are six days in which men ought to work: in them therefore come and be healed, and not on the sabbath day. 15The Lord then answered him, and said, Thou hypocrite, doth not each one of you on the sabbath loose his ox or his ass from the stall, and lead him away to watering? 16And ought not this woman, being a daughter of Abraham, whom Satan hath bound, lo, these eighteen years, be loosed from this bond on the sabbath day? 17And when he had said these things, all his adversaries were ashamed: and all the people rejoiced for all the glorious things that were done by him.
18¶ Then said he, Unto what is the kingdom of God like? and whereunto shall I resemble it? 19It is like a grain of mustard seed, which a man took, and cast into his garden; and it grew, and waxed a great tree; and the fowls of the air lodged in the branches of it. 20And again he said, Whereunto shall I liken the kingdom of God? 21It is like leaven, which a woman took and hid in three measures of meal, till the whole was leavened. 22And he went through the cities and villages, teaching, and journeying toward Jerusalem. 23Then said one unto him, Lord, are there few that be saved? And he said unto them,
24¶ Strive to enter in at the strait gate: for many, I say unto you, will seek to enter in, and shall not be able. 25When once the master of the house is risen up, and hath shut to the door, and ye begin to stand without, and to knock at the door, saying, Lord, Lord, open unto us; and he shall answer and say unto you, I know you not whence ye are: 26Then shall ye begin to say, We have eaten and drunk in thy presence, and thou hast taught in our streets. 27But he shall say, I tell you, I know you not whence ye are; depart from me, all ye workers of iniquity. 28There shall be weeping and gnashing of teeth, when ye shall see Abraham, and Isaac, and Jacob, and all the prophets, in the kingdom of God, and you yourselves thrust out. 29And they shall come from the east, and from the west, and from the north, and from the south, and shall sit down in the kingdom of God. 30And, behold, there are last which shall be first, and there are first which shall be last.
31¶ The same day there came certain of the Pharisees, saying unto him, Get thee out, and depart hence: for Herod will kill thee. 32And he said unto them, Go ye, and tell that fox, Behold, I cast out devils, and I do cures to day and to morrow, and the third day I shall be perfected. 33Nevertheless I must walk to day, and to morrow, and the day following: for it cannot be that a prophet perish out of Jerusalem. 34O Jerusalem, Jerusalem, which killest the prophets, and stonest them that are sent unto thee; how often would I have gathered thy children together, as a hen doth gather her brood under her wings, and ye would not! 35Behold, your house is left unto you desolate: and verily I say unto you, Ye shall not see me, until the time come when ye shall say, Blessed is he that cometh in the name of the Lord.
