1У то ће време – говори Господ – извадити кости Јудиних царева, кости главара, кости свештеника, кости пророка и кости становника Јерусалима из њихових гробова. 2Разасуће их пред сунцем, месецом, пред свом небеском војском, пред онима које су волели и служили им, које су следили, тежили им и којима су се клањали. Неће их сакупити и неће их сахранити. Биће као гнојиво по тлу. 3А свем остатку овог злог рода, који преживи по свим местима у која ћу их прогнати, смрт ће бити дража од живота – говори Господ над војскама.
Грех и казна
4Реци им: ’Говори Господ:
Зар не устају они који падају?
Зар се не враћа онај који се одвраћа?
5А зашто се одвратио овај народ,
Јерусалим, упоран у одметништву?
Држи се обмане
и одбија да се врати.
6Пазио сам и чуо: не говоре добро,
ниједан се не каје за своја зла
и не каже – Шта сам то урадио?
Сви су се одвратили на своју страну
као коњ што граби у битку.
7Чак и рода на небесима зна своје време;
голуб, ласта и ждрал пазе на време када долазе;
а само мој народ не зна Господње прописе.
8Како можете да кажете: мудри смо!
Имамо Господњи Закон?
Гле, стварно га је лажним начинило
лажљиво перо зналаца Светог писма!
9Мудраци су се осрамотили,
уплашили су се и заробљени су.
Ево, презрели су реч Господњу,
па каква им то мудрост преостаје?
10Зато ћу њихове жене да дам другима,
а њихова поља новим газдама.
Јер баш сви, од најмањег до највећег,
грабе непоштени добитак.
Од пророка, па до свештеника,
баш сви варају.
11Они прелом ћерке мог народа
олако лече причајући:
Мир! Мир!
А нема мира.
12Јесу ли се застидели зато што су учинили гадост?
Баш се нимало нису застидели
и не знају за стид.
Зато ће пасти међу оне што падају
и у часу када их казним биће саплетени
– говори Господ.
13Покупићу их и докрајчићу их –
говори Господ –
неће више бити грожђа на лози,
неће више бити плодова смокве на њеном стаблу
и лишће ће се осушити.
А ја ћу да их дам онима
што ће их прегазити.’“
14И зашто сада седимо?
Окупите се,
пођимо у утврђене градове
па да тамо изгинемо,
јер нас је Господ, наш Бог, одредио за пропаст.
Дао нам је да пијемо затровану воду
јер смо Господу згрешили.
15Надали смо се миру,
али ничег доброг;
и времену здравља,
а оно страва.
16Од Дана се још чуло рзање њихових коња,
а од њиштања њихових ждребаца тресла се земља.
Дошли су, похарали земљу
и све што је у њој,
и град и становнике у њему.
17„Ево, шаљем на вас змије отровнице
против којих нема бајалице,
па ће вас уједати
– говори Господ.“
18О, кад бих се насмејао!
Ал’ тужан сам и срце ме боли.
19Гле, вапај ћерке мога народа
из земље далеке:
„Зар Господ није на Сиону?
Њен цар није ту?“
„Али зашто ме гневе њиховим идолима,
тим туђинским ништавилима?“
20„И жетва је прошла
и лето је крају дошло,
а ми спасени нисмо!“
21Разорило ме је разарање ћерке мога народа.
У црнини сам јер ме је грозота обузела!
22Зар у Галаду нема мелема?
Зар тамо нема лекара?
Па зашто онда није оздравила
ћерка мога народа?
