1Господ ми је рекао: „Ако би Мојсије и Самуило стали пред мене не би се моја душа приклонила овом народу. Отерај их од мене! Нека иду. 2А ако ти кажу: ’А где да идемо?’, ти им одговори: ’Овако каже Господ:
У смрт, ко је за смрт;
под мач, ко је за мач;
у глад, ко је за глад;
у изгнанство, ко је за изгнанство.’
3Навалићу на њих четири ствари – говори Господ – мач што убија, псе што тргају, птице небеске и звери земаљске што прождиру и тамане. 4Учинићу их призором грозоте за сва царства света због Јудиног цара Манасије, сина Језекијиног, због оног што је урадио у Јерусалиму.
5О, Јерусалиме, ко ће да ти се смилује?!
Ко ће да те пожали
и ко да ти сврати и упита те за здравље?
6Ти си мене напустио – говори Господ –
устукнуо си,
а ја ћу замахнути руком на тебе
и разорићу те.
Уморило ме је да ти попуштам.
7Развејаћу их вилама на вратима земље.
Побићу децу мом народу,
сатрћу их јер се не кају
због својих путева.
8Више него морског песка
биће преда мном удовица,
мајки младића против којих ћу довести
затирача усред дана.
Учинићу да се изненада на њих
стровале мука и ужас.
9Клонула је она што је седморо родила,
дах је испустила,
сунце јој је зашло још за дана.
Посрамљена је, зацрвенела се,
а њихов остатак ћу дати мачу њихових непријатеља
– говори Господ.“
10Куку мајко, што си ме родила!
Човек сам неслоге,
човек око ког се гложи цела земља!
Нит’ сам позајмљивао, нит’ су ми позајмљивали,
а сваки ме проклиње.
11Господ одговори:
„Ослободићу те заиста за твоје добро.
Заиста ћу дати да те непријатељ моли
у време погрома и у време невоље.
12Сломи ли ко гвожђе,
гвожђе са севера и бронзу15,12 Или: мјед, најчешће легура бакра и цинка.?
13Твоја добра и имања твоја
дајем као плен, у бесцење,
за све твоје грехе
по свим твојим границама.
14Предаћу те непријатељима твојим
у земљи коју не знаш,
да им служиш;
јер мој гнев је ватру запалио
и против тебе она букти.“
15О, Господе, ти знаш, ти ме се сети.
Сети ме се и освети се за мене онима што ме киње.
Не дај да ме збрише спорост твога гнева.
Ти знаш да за тебе трпим ругло.
16Твоје речи су се нашле и ја сам их појео!
Твоје речи су постале радост и весеље моме срцу!
Јер, твоје је име призвано на мене,
о, Господе, Боже над војскама!
17Ја не седим у друштву весељака
и не веселим се.
Седим сам, баш због руке твоје,
јер си ме јарошћу преплавио.
18Зашто моме болу нема краја?
Зашто мојој рани нема лека, што одбија да буде излечена?
А ти си ми стварно као поток непостојан,
вода што пресуши.
19И зато овако каже Господ:
„Ако се вратиш, излечићу те
и преда мном ћеш стајати.
И ако раздвојиш вредно од безвредног
бићеш као моја уста.
И они ће се окретати теби
али ти не смеш да се окрећеш к њима.
20Направићу од тебе
утврђени бронзани зид за народ овај.
Бориће се против тебе,
али те неће надвладати.
Јер ја сам с тобом
да те спасем и избављам
– говори Господ.
21Избавићу те из руку зликоваца!
Из шака свирепих откупићу те!“
1Господ ми је рекао: „Ако би Мојсије и Самуило стали пред мене не би се моја душа приклонила овом народу. Отерај их од мене! Нека иду. 2А ако ти кажу: ’А где да идемо?’, ти им одговори: ’Овако каже Господ:
У смрт, ко је за смрт;
под мач, ко је за мач;
у глад, ко је за глад;
у изгнанство, ко је за изгнанство.’
3Навалићу на њих четири ствари – говори Господ – мач што убија, псе што тргају, птице небеске и звери земаљске што прождиру и тамане. 4Учинићу их призором грозоте за сва царства света због Јудиног цара Манасије, сина Језекијиног, због оног што је урадио у Јерусалиму.
5О, Јерусалиме, ко ће да ти се смилује?!
Ко ће да те пожали
и ко да ти сврати и упита те за здравље?
6Ти си мене напустио – говори Господ –
устукнуо си,
а ја ћу замахнути руком на тебе
и разорићу те.
Уморило ме је да ти попуштам.
7Развејаћу их вилама на вратима земље.
Побићу децу мом народу,
сатрћу их јер се не кају
због својих путева.
8Више него морског песка
биће преда мном удовица,
мајки младића против којих ћу довести
затирача усред дана.
Учинићу да се изненада на њих
стровале мука и ужас.
9Клонула је она што је седморо родила,
дах је испустила,
сунце јој је зашло још за дана.
Посрамљена је, зацрвенела се,
а њихов остатак ћу дати мачу њихових непријатеља
– говори Господ.“
10Куку мајко, што си ме родила!
Човек сам неслоге,
човек око ког се гложи цела земља!
Нит’ сам позајмљивао, нит’ су ми позајмљивали,
а сваки ме проклиње.
11Господ одговори:
„Ослободићу те заиста за твоје добро.
Заиста ћу дати да те непријатељ моли
у време погрома и у време невоље.
12Сломи ли ко гвожђе,
гвожђе са севера и бронзу15,12 Или: мјед, најчешће легура бакра и цинка.?
13Твоја добра и имања твоја
дајем као плен, у бесцење,
за све твоје грехе
по свим твојим границама.
14Предаћу те непријатељима твојим
у земљи коју не знаш,
да им служиш;
јер мој гнев је ватру запалио
и против тебе она букти.“
15О, Господе, ти знаш, ти ме се сети.
Сети ме се и освети се за мене онима што ме киње.
Не дај да ме збрише спорост твога гнева.
Ти знаш да за тебе трпим ругло.
16Твоје речи су се нашле и ја сам их појео!
Твоје речи су постале радост и весеље моме срцу!
Јер, твоје је име призвано на мене,
о, Господе, Боже над војскама!
17Ја не седим у друштву весељака
и не веселим се.
Седим сам, баш због руке твоје,
јер си ме јарошћу преплавио.
18Зашто моме болу нема краја?
Зашто мојој рани нема лека, што одбија да буде излечена?
А ти си ми стварно као поток непостојан,
вода што пресуши.
19И зато овако каже Господ:
„Ако се вратиш, излечићу те
и преда мном ћеш стајати.
И ако раздвојиш вредно од безвредног
бићеш као моја уста.
И они ће се окретати теби
али ти не смеш да се окрећеш к њима.
20Направићу од тебе
утврђени бронзани зид за народ овај.
Бориће се против тебе,
али те неће надвладати.
Јер ја сам с тобом
да те спасем и избављам
– говори Господ.
21Избавићу те из руку зликоваца!
Из шака свирепих откупићу те!“
