Суд над гором Сир
1Дође ми реч Господња: 2„Сине човечији, окрени своје лице према Сиру и пророкуј против њега. 3Реци му: ’Говори Господ Бог: ево ме против тебе, сирска горо! Испружићу на тебе своју руку и претворити те у крајњу пустош. 4Разорићу твоје градове и постаћеш пустош. Тада ћеш знати да сам ја Господ.
5Због тога што си гајио трајно непријатељство и изручивао мачу Израиљце у време њихове невоље, у време њихове коначне казне, 6зато ћу ти, живота ми мога, спремити крвопролиће, и крвопролиће ће ти бити за петама; крви се ниси гнушао, крв ће ти бити за петама – говори Господ Бог. 7Претворићу гору Сир у крајњу пустош, и одсећи је за све пролазнике и за повратнике. 8Горе ћу му испунити побијенима; побијени ће падати по твојим узвишицама, долинама и удолинама. 9Учинићу од тебе вечну пустош, а твоји градови ће бити ненастањени. Тада ћете знати да сам ја Господ.
10Због тога што кажете: „Два народа и две земље ће бити моје, ми ћемо их освојити“ – иако је Господ тамо – 11зато ћу, живота ми мога, поступити са онаквим гневом и завишћу с којом си ти поступао из своје мржње према њима. Тако ћу обзнанити себе међу њима када вам будем судио – говори Господ Бог. 12Тада ћеш знати да сам ја, Господ, чуо све презриве речи које си изрекао против израиљских гора, говорећи: „Опустеле су; нама су за храну!“ 13Охоло сте говорили против мене и гомилали речи против мене. Ја сам то чуо! 14Говори Господ Бог: учинићу од тебе пустош на радост целе земље. 15И како си се ти радовала кад је дом Израиљев био опустошен, тако ћу ја поступити с тобом. Опустећеш, сирска горо, ти и сав Едом! Тада ће знати да сам ја Господ.’
نبوءة ضد أدوم
1وَأَوْحَى إِلَيَّ الرَّبُّ بِكَلِمَتِهِ قَائِلاً: 2«يَا ابْنَ آدَمَ، الْتَفِتْ بِوَجْهِكَ نَحْوَ جَبَلِ سَعِيرَ وَتَنَبَّأْ عَلَيْهِ. 3وَقُلْ لأَهْلِهِ: هَا أَنَا أَنْقَلِبُ عَلَيْكَ يَا جَبَلَ سَعِيرَ وَأُعَاقِبُكَ لأَجْعَلَكَ خَرَاباً مُقْفِراً. 4أَجْعَلُ مُدُنَكَ أَطْلالاً وَتَكُونُ أَنْتَ مُقْفِراً، فَتُدْرِكُ أَنِّي أَنَا الرَّبُّ. 5لأَنَّكَ أَضْمَرْتَ فِي نَفْسِكَ بُغْضَةً أَبَدِيَّةً، وَأَسْلَمْتَ بَنِي إِسْرَائِيلَ إِلَى حَدِّ السَّيْفِ فِي أَثْنَاءِ مِحْنَتِهِمْ، فِي سَاعَةِ دَيْنُونَةِ إِثْمِهِمْ. 6لِذَلِكَ حَيٌّ أَنَا يَقُولُ السَّيِّدُ الرَّبُّ، إِنِّي أُعِدُّكَ لِسَفْكِ الدَّمِ، وَالدَّمُ يَتَعَقَّبُكَ. لأَنَّكَ لَمْ تَمْقُتْ سَفْكَ الدَّمِ فَالدَّمُ يَتَعَقَّبُكَ. 7فَأُحَوِّلُ جَبَلَ سَعِيرَ إِلَى أَطْلالٍ وَأَسْتَأْصِلُ مِنْهُ كُلَّ ذَاهِبٍ وَآيِبٍ. 8وَأَجْعَلُ جِبَالَهُ تَكْتَظُّ بِقَتْلاهُ، فَيَتَسَاقَطُونَ فِي تِلالِكَ وَأَوْدِيَتِكَ وَجَمِيعِ أَنْهَارِكَ صَرْعَى السَّيْفِ. 9وَأُحِيلُكَ إِلَى خَرَائِبَ أَبَدِيَّةٍ، فَلا يَبْقَى لِمُدُنِكَ أَثَرٌ، فَتُدْرِكُونَ أَنِّي أَنَا الرَّبُّ. 10لأَنَّكَ قُلْتَ: إِنَّ هَاتَيْنِ الأُمَّتَيْنِ، وَهَاتَيْنِ الأَرْضَيْنِ تُصْبِحَانِ لِي فَأَمْتَلِكُهُمَا، وَلَوْ كَانَ الرَّبُّ هُنَاكَ. 11لِذَلِكَ حَيٌّ أَنَا يقُولُ السَّيِّدُ الرَّبُّ: لَأُعَامِلَنَّكَ بِمُقْتَضَى غَضَبِكَ وَحَسَدِكَ اللَّذَيْنِ أَبْدَيْتَهُمَا فِي بَغْضَائِكَ لَهُمْ، فَأُعْلِنُ ذَاتِي عِنْدَمَا أَدِينُكَ. 12فَتُدْرِكُ أَنِّي أَنَا الرَّبُّ قَدْ سَمِعْتُ كُلَّ إِهَانَتِكَ الَّتِي عَيَّرْتَ بِها جِبَالَ إِسْرَائِيلَ قَائِلاً: قَدْ أَصْبَحَتْ خَرَاباً وَصَارَتْ لَنَا مَغْنَماً. 13قَدْ تَبَاهَيْتُمْ عَلَيَّ بِأَفْوَاهِكُمْ، وَأَكْثَرْتُمْ مِنْ لَغْوِكُمْ عَلَيَّ وَأَنَا سَمِعْتُ. 14فَفِي مَوْسِمِ الرَّبِيعِ أَجْعَلُكَ مُقْفِراً 15وَكَمَا فَرِحْتَ لِخَرَابِ مِيرَاثِ شَعْبِ إِسْرَائِيلَ، كَذَلِكَ أَفْعَلُ بِكَ، فَتَصِيرُ يَا جَبَلَ سَعِيرَ خَرَاباً أَنْتَ وَكُلُّ بِلادِ أَدُومَ فَتُدْرِكُونَ أَنِّي أَنَا الرَّبُّ».
