Бог се јавља и објављује
1Али неће бити мрак што њу гуши као у времену претходном, кад је обезвредио земљу завулоновску и земљу нефталимску, а потоњи ће прославити пут што води ка мору с друге стране Јордана, Галилеју многобожачку.
2Народ који по тами хода,
велику је светлост угледао,
настањене у земљи сена смртнога,
светлост их јарка обасја.
3Радост си увећао;
пред тобом се радују
као у жетвеној радости,
као што се веселе када плен деле;
4јер јарам на њ натоварен
и обрамицу на његовом рамену,
шибу прогонитеља његова,
ти си поломио као у дан мадијански.
5Та, свака цокула маршира у метеж,
и плашт се натапа у крви,
те ће бити за ватру
храна разгорела.
6Та, нама се мушко дете родило,
нама је син дат;
власт је њему на рамену.
И он ће се звати:
Дивни Саветник, Бог Силни,
Отац Вечни, Владар Миротворни.
7Распростирању власти и миру
неће бити краја
на престолу Давидову
и на царству његову,
да га среди и да га утврди
у праву и у праведности
од сада и до века.
Ревност Господа над војскама
то ће учинити.
Господ плаћа
8Господар је реч послао Јакову
и она је међу Израиљце пала.
9И сав народ њу ће упознати,
Јефремовци и становништво Самарије,
који говоре срцем
надменим и охолим:
10„Ако су опеке пале,
градићемо од тесана камена;
дивље смокве су сасечене,
кедре ћемо тамо подићи.“
11А Господ размешта против Ресина противнике његове
и подбада непријатеље његове,
12Арамеју спреда, Филистејце страга,
те Израиљ прождиру својим устима.
Уза све то гнев се његов умирити неће
и рука му испружена остаје.
13Ипак се народ обратио није оном који га је ударио,
и Господа над војскама потражили нису;
14те је Господ одсекао од Израиља главу и реп,
грану и рогоз, у један дан.
15Старешина и лице угледно – то је глава,
а пророк који научава лаж – то је реп.
16Који овај народ воде, они заводе;
који бивају вођени, они пропадају.
17Зато се Господар његовим младићима радовати неће,
његовој сиротињи и удовицама смиловати се неће.
Зато што је сав народ опак и зао,
на сва уста безумно говоре.
Уза све то гнев се његов умирити неће
и рука му испружена остаје.
18Зато што се опакост као пожар распламсала,
бодље и трње прождире,
шумски честар је упалила,
облаци дима се подижу.
19Земља пламти од јарости Господа над војскама,
и народ као храна за пожар постаје:
ни свог брата нико не поштеди.
20Ждере с десна
и опет је гладан;
гута с лева
и опет сит није.
Човек једе свога ближњег месо:
21Манасијевци Јефремовце,
Јефремовци Манасијевце,
а заједно оба на Јудејце.
Уза све то гнев се његов умирити неће
и рука му испружена остаје.
