Бог позива Исаију
1Године кад је умро цар Озија видех Господа како седи на високом и уздигнутом престолу, а скути његовог плашта су испуњавали храм. 2Изнад њега су се поставили шестокрили серафими. Сваки је имао шестора крила: двама је заклањао лице, двама је покривао ноге, а двама крилима је летео. 3Они су клицали један другом и говорили:
„Свет, свет, свет је Господ над војскама!
Пуна је сва земља славе његове!“
4Од гласа оног који кличе затресли су се довраци на праговима и Дом се напунио димом.
5На то сам рекао: „Тешко мени, пропао сам, јер сам човек нечистих усана, и станујем сред народа нечистих усана; а Цара, Господа над војскама, виделе су очи моје!“
6Тада је један од серафима долетео к мени. У руци му је била жеравица што је хватаљкама узео са жртвеника. 7Њом је дотакао моје усне и рекао: „Ево, ово је дотакло усне твоје, и скинута је кривица твоја, и опроштен је грех твој.“
8Затим сам чуо глас Господарев како говори: „Кога да пошаљем? И ко ће поћи за нас?“
А ја сам рекао: „Ево мене! Пошаљи мене!“
9Он је на то рекао: „Иди и реци том народу:
’Слушаћете и нећете разумети,
гледаћете и нећете видети.’
10Отежај салом том народу срце,
оглуви уши његове,
ослепи очи његове,
док прогледају очи његове,
и прочују уши његове,
и разбере срце његово,
и покаје се и исцели га.“
11Тада сам рекао: „Докле, Господару?“
Одговорио је:
„Док су туробни градови без становника,
и куће без човека,
и туробне њиве за пустошење,
12и Господ отера људство,
и велико разарање буде у самој земљи.
13Па остане ли у њој десетина,
и она ће се вратити.
И биће спаљен као брест,
и као храст који је оборен до пања свога.
Потомство свето из пања његовог.“
