1Не кулучи ли људски род на земљи
и нису ли му дани као дани најамникови?
2Као слуга што уздише за хладом
и као најамник што чезне за надницом својом,
3тако су и мени додељени месеци бесмисла,
тегобне су ми ноћи одређене.
4Ако легнем, кажем: ’Кад ћу да устанем?’
Одужи се ноћ, додија ми
и преврћем се до зоре.
5Тело ми се у црве и скорено блато обукло,
кожа ми је крастава и гнојна.
6Дани моји прохујаше брже него ткање на разбоју,
до краја се одмотала нада.
7Присети се да ми је живот дашак,
да ми очи више неће гледати добра!
8Више ме неће гледати око које ме је гледало.
Твоје ће ме очи потражити
али мене више бити неће.
9Као што се облак расплине, нестане,
тако се не диже онај што у Свет мртвих7,9 У изворном тексту Шеол, или подземље, где пребивају душе умрлих. сиђе;
10не враћа се више кући својој,
завичај га његов више не познаје.
11Тако ни ја нећу више да затварам уста своја.
Завапићу у тескоби духа свога,
јадаћу се у чемеру душе своје.
12Шта сам ја то – море или морска неман –
да си стражу око мене поставио?!
13Јер кад кажем: ’Постеља ће моја да утеши мене,
мој ће лежај да олакша жалопојке моје’,
14ти сновима тад ме плашиш,
престрављујеш виђењима;
15па су ми и вешала дража
и смрт више него живот.
16Смучило ми се!
Па нећу ја довека да живим!
Прођи ме се, јер су дашак дани моји!
17Па шта је човек да га тако уздижеш,
да ти је за срце прирастао;
18да се бавиш њиме из јутра у јутро,
да га сваког трена искушаваш?
19Докле?! Нећеш ли да скренеш свој поглед са мене?
Нећеш ли ме пустити насамо, док пљувачку ја своју прогутам?
20Све и да сам сагрешио,
шта сам теби учинио, о, чувару људи?!
Зашто си ме себи ко мету ставио,
па сам ти постао терет?
21Што ми не би преступ опростио
и кривицу моју мимоишао?
Јер, ја ћу лећи у прашину,
па кад ме потражиш –
мене више бити неће.“
1Job continued,
“Don’t all human beings have to work hard on this earth?
Aren’t their days like the days of hired workers?
2I’ve been like a slave
who longs for the evening shadows to come.
I’ve been like a hired worker
who is waiting to be paid.
3I’ve been given several months that were useless to me.
My nights have been filled with suffering.
4When I lie down I think,
‘How long will it be before I can get up?’
The night drags on.
I toss and turn until sunrise.
5My body is covered with worms and sores.
My skin is broken. It has boils all over it.
6“My days pass by faster than a weaver can work.
They come to an end. I don’t have any hope.
7God, remember that my life is only a breath.
I’ll never be happy again.
8The eyes that see me now won’t see me anymore.
You will look for me. But I’ll be gone.
9When a cloud disappears, it’s gone forever.
And anyone who goes down to the grave never returns.
10He never comes home again.
Even his own family doesn’t remember him.
11“So I won’t keep quiet.
When I’m suffering greatly, I’ll speak out.
When my spirit is bitter, I’ll tell you how unhappy I am.
12Am I the ocean? Am I the sea monster?
If I’m not, why do you guard me so closely?
13Sometimes I think my bed will comfort me.
I think my couch will keep me from being unhappy.
14But even then you send me dreams that frighten me.
You send me visions that terrify me.
15So I would rather choke to death.
That would be better than living in this body of mine.
16I hate my life. I don’t want to live forever.
Leave me alone. My days don’t mean anything to me.
17“What are human beings that you think so much of them?
What are they that you pay so much attention to them?
18You check up on them every morning.
You test them every moment.
19Won’t you ever look away from me?
Won’t you leave me alone even for one second?
20If I’ve really sinned, tell me what I’ve done to you.
You see everything we do.
Why do you shoot your arrows at me?
Have I become a problem to you?
21Why don’t you forgive the wrong things I’ve done?
Why don’t you forgive me for my sins?
I’ll soon lie down in the dust of my grave.
You will search for me. But I’ll be gone.”
