1Не кулучи ли људски род на земљи
и нису ли му дани као дани најамникови?
2Као слуга што уздише за хладом
и као најамник што чезне за надницом својом,
3тако су и мени додељени месеци бесмисла,
тегобне су ми ноћи одређене.
4Ако легнем, кажем: ’Кад ћу да устанем?’
Одужи се ноћ, додија ми
и преврћем се до зоре.
5Тело ми се у црве и скорено блато обукло,
кожа ми је крастава и гнојна.
6Дани моји прохујаше брже него ткање на разбоју,
до краја се одмотала нада.
7Присети се да ми је живот дашак,
да ми очи више неће гледати добра!
8Више ме неће гледати око које ме је гледало.
Твоје ће ме очи потражити
али мене више бити неће.
9Као што се облак расплине, нестане,
тако се не диже онај што у Свет мртвих7,9 У изворном тексту Шеол, или подземље, где пребивају душе умрлих. сиђе;
10не враћа се више кући својој,
завичај га његов више не познаје.
11Тако ни ја нећу више да затварам уста своја.
Завапићу у тескоби духа свога,
јадаћу се у чемеру душе своје.
12Шта сам ја то – море или морска неман –
да си стражу око мене поставио?!
13Јер кад кажем: ’Постеља ће моја да утеши мене,
мој ће лежај да олакша жалопојке моје’,
14ти сновима тад ме плашиш,
престрављујеш виђењима;
15па су ми и вешала дража
и смрт више него живот.
16Смучило ми се!
Па нећу ја довека да живим!
Прођи ме се, јер су дашак дани моји!
17Па шта је човек да га тако уздижеш,
да ти је за срце прирастао;
18да се бавиш њиме из јутра у јутро,
да га сваког трена искушаваш?
19Докле?! Нећеш ли да скренеш свој поглед са мене?
Нећеш ли ме пустити насамо, док пљувачку ја своју прогутам?
20Све и да сам сагрешио,
шта сам теби учинио, о, чувару људи?!
Зашто си ме себи ко мету ставио,
па сам ти постао терет?
21Што ми не би преступ опростио
и кривицу моју мимоишао?
Јер, ја ћу лећи у прашину,
па кад ме потражиш –
мене више бити неће.“
1»¿No tenemos todos una obligación en este mundo?
¿No son nuestros días como los de un asalariado?
2Como el esclavo que espera con ansias la noche,
como el asalariado que ansioso espera su paga,
3meses enteros he vivido en vano;
¡me han tocado noches de miseria!
4Me acuesto y pienso:
“¿Cuánto falta para que amanezca?”
La noche se me hace interminable;
doy vueltas en la cama hasta el amanecer.
5Tengo el cuerpo cubierto de gusanos y de costras;
¡la piel se me raja y me supura!
6»Mis días se van más veloces que una lanzadera,
y sin esperanza alguna llegan a su fin.
7Recuerda, oh Dios, que mi vida es un suspiro;
que ya no verán mis ojos la felicidad.
8Los ojos que hoy me ven, no me verán mañana;
pondrás en mí tus ojos, pero ya no existiré.
9Como nubes que se diluyen y se pierden,
los que bajan al sepulcro ya no vuelven a subir.
10Nunca más regresan a su casa;
desaparecen de su lugar.
11»Por lo que a mí respecta, no guardaré silencio;
la angustia de mi alma me lleva a hablar,
la amargura en que vivo me obliga a protestar.
12¿Soy acaso el mar, el monstruo del abismo,
para que me pongas bajo vigilancia?
13Cuando pienso que en mi lecho hallaré consuelo
o encontraré alivio a mi queja,
14aun allí me infundes miedo en mis sueños;
¡me aterras con visiones!
15¡Preferiría que me estrangularan
a seguir viviendo en este cuerpo!
16Tengo en poco mi vida; no quiero vivir para siempre.
¡Déjame en paz, que mi vida no tiene sentido!
17»¿Qué es el hombre, que le das tanta importancia,
que tanta atención le concedes,
18que cada mañana lo examinas
y a cada instante lo pones a prueba?
19Aparta de mí la mirada;
¡déjame al menos tragar saliva!
20Si he pecado, ¿en qué te afecta,
vigilante de los mortales?
¿Por qué te ensañas conmigo?
¿Acaso te soy una carga?7:20 ¿Acaso te soy una carga? (LXX, mss. hebreos y una tradición rabínica); Me he vuelto una carga para mí mismo (TM).
21¿Por qué no me perdonas mis pecados?
¿Por qué no pasas por alto mi maldad?
Un poco más, y yaceré en el polvo;
me buscarás, pero habré dejado de existir».
