1Стварно, и моје срце због тога туче,
отима се у грудима!
2Слушајте! Почујте тутњаву гласа његовога,
проламање што излази из уста његових.
3Испод свих небеса он га пушта,
и муњу своју до крајева земље.
4За њом громови туку
гласом славе његове,
а када се огласе тутњавом својом
не враћа се више муња.
5То Бог чудесно грми гласом својим
и велике, нама несхватљиве ствари чини!
6Елем, он снегу каже: ’На земљу падни!’
и обилној киши: ’Пљушти!’
7Тиме свачију руку спутава у раду,
да би сваки човек знао за дело његово.
8Тада звери иду у брлоге своје,
почивају у својим јазбинама.
9Олуја се сручи из одаје своје
и северци доносе зиму.
10Дах Божији лед доноси
и широке воде леди.
11Облаке тмурне је влагом напунио
и севне муњом по облаку;
12и они онда круже,
ваљају се како их он води;
да ураде што им је заповедио
по лицу света и земље.
13А он то чини било као прекор
или као милосрђе на добро земље.
14О, Јове, послушај ово!
Стани па размотри чудеса Божија.
15Знаш ли како их је Бог послагао,
како заблешти муњом облака свога?
16Знаш ли како облаци висе
и чудеса оног што је савршен у знању?
17Ти, чије су хаљине вруће
док је земља мирна због јужног ветра;
18хоћеш ли са њим да развлачиш облаке,
тврде као изливено огледало?
19Хајде нам кажи шта да му кажемо!
Због таме свој случај не можемо да изнесемо.
20Да му јавимо да бих ја да проговорим?
Зар би било ко говорио да би прождран био!
21Сјајно светло на небу људи сада не могу да виде,
али ветар хуји и развејава облаке.
22Са севера стиже златни сјај
и око Бога је слава величанства!
23Свемоћнога не можемо наћи.
Узвишен је у сили,
али у правди и великој праведности својој
он не тлачи.
24Зато га се боје људи:
он не мари за мудре у срцу.“
