Књига о Јову 31 – New Serbian Translation NSP

New Serbian Translation

Књига о Јову 31:1-40

1Са очима својим савез сам склопио,

па како бих онда загледао девојку?

2Па шта то онда Бог одозго дели?

Какво је са висина наследство Свемоћног?

3Није ли то пропаст за злотвора

и несрећа за покварењака?

4Не види ли он путеве моје,

зар не броји све моје кораке?

5Ако сам се дружио с лажовима,

ако ми је нога журила ка обмани;

6нека ме измери на тасовима тачним,

нек честитост моју Бог открије.

7Ако је мој корак зашао са пута,

срце моје повело се за мојим очима,

за руке ми прионула љага;

8тад нек жањем, а други нек једе,

нек се моја летина почупа.

9Ако ли је жена срце ми завела,

ако сам ближњег свога на улазу вребао;

10нек тад другом моја жена меље,

у постељи других нека буде.

11Али то би била гадост,

баш кривица за осуду!

12Да, била би то ватра која гута све до трулежи мртвих

и спаљује сву летину моју.

13Елем, ако сам се оглушио на тужбу

слушкиње своје или слуге свога,

када су се парничили са мном;

14шта бих урадио када би Бог устао,

кад би ми рачун затражио?

Шта ли бих му тада узвратио?

15Није ли онај што ме саздао у утроби и њих саздао?

Зар нас није један исти начинио у стомаку?

16Ако сам се оглушио на жељу сиромаха

и расплакао очи удовици;

17ако сам свој залогај хлеба јео у самоћи,

а сироче није узело од њега –

18јер је уз мене расло као уз оца још од младости моје,

а удовици сам помагао још од како ме мајка родила –

19ако сам видео страдалника неодевеног,

ако нисам заоденуо убогог;

20ако ме бедра његова благосиљала нису,

ако се руном оваца мојих утоплио није;

21ако сам одмахнуо руком против сирочета,

а знао сам да на суду могу да помогнем;

22нека ми рука из рамена отпадне

и нек ми се шака преломи у зглобу!

23Јер, дрхтао сам од Божије страхоте,

пред његовим величанством не бих то чинио.

24Ако сам се у злато уздао,

сувом злату говорио: ’Поуздање моје!’;

25ако сам се радовао свом великом благу,

што ми је рука толико згрнула;

26ако сам у сунце гледао док сија

и у месец сјајни док путује;

27ако ми се срце потајно заносило,

па сам им руком слао пољупце са својих уста;

28и то би била кривица што вапи за судом,

јер бих тако порекао Бога са висине!

29Елем, ако сам се радовао над несрећом душманина мога,

ликовао кад га пропаст снађе;

30нисам дао устима да згреше,

да му клетву призивам на душу.

31Нису ли људи из шатора рекли:

’Ко се још меса његовога најео није?’

32Придошлица на улици ноћ провео није,

путнику сам отварао врата.

33Да ли сам грехе своје прикривао као Адам,

и кривицу крио у грудима својим;

34јер сам се препао великог мноштва,

страховао од презира у роду,

па се ућутао и кроз врата не бих излазио?

35О, кад би ме неко чуо!

Ево, ово потписујем,

па нека ме услиши Свемоћни,

а ево и оптужнице што је тужилац против мене подигао!

36Зар је не бих ја понео на рамену своме,

на себе је као круну причврстио?

37Рачун бих му положио за кораке своје,

као владар бих му приступио.

38Ако је због мене вапила земља моја

и у глас плакале бразде њене;

39ако сам забадава јео плодове њене

и души њихових власника задао јаде;

40уместо пшеницом нек уроди трњем

и коровом уместо јечма!“

Јов је завршио своја казивања.