1А сад ми се смеју млађи од мене,
они чије очеве нисам хтео
ни са псима стада свога!
2А и шта бих са њихових руку снагом?
Усахла је та снага у њима.
3Спарушени су од беде и глади,
ти што глођу штагод по пустари,
у сумраку, по рушевинама и развалинама.
4Они чупају слез по честарима
и корен смреке себи за храну.
5Отерани су из друштва,
људи на њих вичу као на лопова.
6Ено их у јаругама потока,
коначе по јамама у земљи и по камењарима.
7Запомажу међу грмљем,
скупљају се у копривама.
8Синови су безумника,
сој безимених из земље протераних.
9А сад сам им песма ругалица,
постао сам прича за њих!
10Гаде ме се, стоје издалека,
не либе се да ме у лице пљуну.
11Јер Бог је развезао мог шатора уже,
ударио ме је, а људи се на мене разуларише.
12Мени с десна диже се младалачка руља,
терају ме да бежим,
против мене насипају бедеме пропасти.
13Руше ми путеве,
успешно ме разарају
и за то им помоћ није потребна.
14Навиру ко кроз широк процеп,
наваљују преко развалина.
15Ненадане страхоте пале су на мене,
попут ветра разгоне ми достојанство,
а моје спасење нестаде ко облак.
16Сад се душа моја разлила у мени,
јер су ме сустигли дани јада.
17Кости моје ноћ пробада у мени,
болови ме глођу без престанка.
18Одора се моја изобличила од силе велике,
сапела ме као крагна од тунике моје.
19Он ме је у блато бацио,
сад сам налик праху и пепелу.
20За помоћ ја теби вапим,
ал’ се не одазиваш;
а када сам стао,
на мене си пажњу обратио.
21У крвника мога си се претворио,
силом руке своје си ме спопао.
22Винуо си ме да ветар зајашем,
растапаш ме у олуји.
23Јер ја знам да ме у смрт одводиш,
у кућу састанка свих који су живи.
24Али нико не пружа руку своју руини,
макар да за помоћ вапи у пропасти својој.
25Зар ја нисам заплакао ради невољника?
Зар ми душа зајецала није ради убогога?
26Али кад сам чекао на добро,
зло је дошло;
када сам се понадао светлу,
пристигла је тама.
27Утроба је моја устрептала и није се примирила,
дани патње су ме задесили.
28Поцрнео ходам, али не од сунца;
устајем у збору и вичем за помоћ.
29Збратимљен сам са шакалима,
пријатељ сам нојевима.
30Поцрнела кожа је на мени,
од грознице цвокоћу ми кости.
31Моја лира сад је за кукњаву,
а свирала моја за плач нарикача.
1But now they that are younger than I have me in derision, whose fathers I would have disdained to have set with the dogs of my flock.30.1 younger…: Heb. of fewer days than I 2Yea, whereto might the strength of their hands profit me, in whom old age was perished? 3For want and famine they were solitary; fleeing into the wilderness in former time desolate and waste.30.3 solitary: or, dark as the night30.3 in…: Heb. yesternight 4Who cut up mallows by the bushes, and juniper roots for their meat. 5They were driven forth from among men, (they cried after them as after a thief;) 6To dwell in the clifts of the valleys, in caves of the earth, and in the rocks.30.6 caves: Heb. holes 7Among the bushes they brayed; under the nettles they were gathered together. 8They were children of fools, yea, children of base men: they were viler than the earth.30.8 base…: Heb. men of no name 9And now am I their song, yea, I am their byword. 10They abhor me, they flee far from me, and spare not to spit in my face.30.10 and…: Heb. and withhold not spittle from 11Because he hath loosed my cord, and afflicted me, they have also let loose the bridle before me. 12Upon my right hand rise the youth; they push away my feet, and they raise up against me the ways of their destruction. 13They mar my path, they set forward my calamity, they have no helper. 14They came upon me as a wide breaking in of waters: in the desolation they rolled themselves upon me.
15Terrors are turned upon me: they pursue my soul as the wind: and my welfare passeth away as a cloud.30.15 my soul: Heb. my principal one 16And now my soul is poured out upon me; the days of affliction have taken hold upon me. 17My bones are pierced in me in the night season: and my sinews take no rest. 18By the great force of my disease is my garment changed: it bindeth me about as the collar of my coat. 19He hath cast me into the mire, and I am become like dust and ashes. 20I cry unto thee, and thou dost not hear me: I stand up, and thou regardest me not. 21Thou art become cruel to me: with thy strong hand thou opposest thyself against me.30.21 become…: Heb. turned to be cruel30.21 thy…: Heb. the strength of thy hand 22Thou liftest me up to the wind; thou causest me to ride upon it, and dissolvest my substance.30.22 substance: or, wisdom 23For I know that thou wilt bring me to death, and to the house appointed for all living. 24Howbeit he will not stretch out his hand to the grave, though they cry in his destruction.30.24 grave: Heb. heap 25Did not I weep for him that was in trouble? was not my soul grieved for the poor?30.25 in trouble: Heb. hard of day? 26When I looked for good, then evil came unto me: and when I waited for light, there came darkness. 27My bowels boiled, and rested not: the days of affliction prevented me. 28I went mourning without the sun: I stood up, and I cried in the congregation. 29I am a brother to dragons, and a companion to owls.30.29 owls: or, ostriches 30My skin is black upon me, and my bones are burned with heat. 31My harp also is turned to mourning, and my organ into the voice of them that weep.
