1А сад ми се смеју млађи од мене,
они чије очеве нисам хтео
ни са псима стада свога!
2А и шта бих са њихових руку снагом?
Усахла је та снага у њима.
3Спарушени су од беде и глади,
ти што глођу штагод по пустари,
у сумраку, по рушевинама и развалинама.
4Они чупају слез по честарима
и корен смреке себи за храну.
5Отерани су из друштва,
људи на њих вичу као на лопова.
6Ено их у јаругама потока,
коначе по јамама у земљи и по камењарима.
7Запомажу међу грмљем,
скупљају се у копривама.
8Синови су безумника,
сој безимених из земље протераних.
9А сад сам им песма ругалица,
постао сам прича за њих!
10Гаде ме се, стоје издалека,
не либе се да ме у лице пљуну.
11Јер Бог је развезао мог шатора уже,
ударио ме је, а људи се на мене разуларише.
12Мени с десна диже се младалачка руља,
терају ме да бежим,
против мене насипају бедеме пропасти.
13Руше ми путеве,
успешно ме разарају
и за то им помоћ није потребна.
14Навиру ко кроз широк процеп,
наваљују преко развалина.
15Ненадане страхоте пале су на мене,
попут ветра разгоне ми достојанство,
а моје спасење нестаде ко облак.
16Сад се душа моја разлила у мени,
јер су ме сустигли дани јада.
17Кости моје ноћ пробада у мени,
болови ме глођу без престанка.
18Одора се моја изобличила од силе велике,
сапела ме као крагна од тунике моје.
19Он ме је у блато бацио,
сад сам налик праху и пепелу.
20За помоћ ја теби вапим,
ал’ се не одазиваш;
а када сам стао,
на мене си пажњу обратио.
21У крвника мога си се претворио,
силом руке своје си ме спопао.
22Винуо си ме да ветар зајашем,
растапаш ме у олуји.
23Јер ја знам да ме у смрт одводиш,
у кућу састанка свих који су живи.
24Али нико не пружа руку своју руини,
макар да за помоћ вапи у пропасти својој.
25Зар ја нисам заплакао ради невољника?
Зар ми душа зајецала није ради убогога?
26Али кад сам чекао на добро,
зло је дошло;
када сам се понадао светлу,
пристигла је тама.
27Утроба је моја устрептала и није се примирила,
дани патње су ме задесили.
28Поцрнео ходам, али не од сунца;
устајем у збору и вичем за помоћ.
29Збратимљен сам са шакалима,
пријатељ сам нојевима.
30Поцрнела кожа је на мени,
од грознице цвокоћу ми кости.
31Моја лира сад је за кукњаву,
а свирала моја за плач нарикача.
