Јовова жалопојка
1Онда је Јов проговорио проклињући дан свог рођења. 2Рекао је:
3„Нек нестане дана у коме сам рођен
и ноћи када је речено: ’Зачело се мушко!’
4У таму нека се окрене тај дан.
Не марио Бог одозго за њега
и светлост га никада не обасјала.
5Зграбили га ноћ и тама најгушћа,
облак га прекрио
и све га помрчине дневне престравиле!
6Нек ноћ ону тама прогута,
нек не буде придодана данима годишњим,
нек не буде убројана месецима!
7Ево, ноћ та јалова нек буде,
повик среће не ушао у њу!
8Проклели је они који дан проклињу,
што су вољни левијатана да буде.
9Нека згасну звезде свитања њенога,
чекајући зору нека је не дочека,
не видела поглед праскозорја;
10јер ми није затворила врата од мајчиног крила
и сакрила није муку од очију мојих.
11Зашто нисам умро у утроби
и скончао из стомака кад сам изашао?!
12Зашто су ме прихватила колена
и зашто груди које сам сисао?
13Јер ја бих сада спокојно лежао,
спавао бих и у миру био
14с царевима и земаљским саветницима,
са онима што су себи обновили развалине;
15с кнезовима што имају злата,
што су сребром куће своје испунили.
16Или зашто нисам био мртворођенче замотано,
или попут дојенчади, што светла видела нису?!
17Тамо злобници престају са злобом,
тамо почивају изнурени.
18Затвореници су заједно спокојни
и не чују повик тлачитељев.
19Тамо су и велики и мали,
а роб се ослободио господара свога.
20Зашто се страдалнику даје светло
и живот људима огорчене душе;
21онима што за смрти жуде, а ње нема,
и траже је више него благо закопано;
22онима који се безмерно радују и ликују
јер су гроб пронашли;
23човеку чији је пут сакривен
и кога је Бог одасвуд заградио?
24Моме јелу претходи јечање моје
и мој се вапај ко вода излива.
25Јер ме снађе чег’ сам се бојао,
сустигло ме од чег’ сам стрепео!
26Немам мира, немам олакшања,
немам почивања, мука ме сустиже.“
