1Мој дух је сатрвен,
дани су моји згасли
и рака ме чека.
2Ето, подсмевачи су са мном,
не склапа се око моје због њихове свадљивости.
3Молим те, Боже, ти сам јамац мој буди!
Јер ко је тај ко би ми се прихватио руке?
4Ти си склонио мудрост од њихових срца
због чега их издигнути нећеш.
5Ко због добити изда пријатеље,
деци ће му очи усахнути!
6Он је мене учинио причом за народе,
ја сам лице за пљување.
7Туга ми је очи замутила,
сваки је мој уд попут сенке.
8Због тога се праведници зграну,
недужни се грозе над безбожним.
9Али праведник ће истрајати на свом путу,
још више ће ојачати човек чистих руку.
10Хајде, вратите се сви ви!
Дођите, молим вас,
али мудрог међу вама нећу наћи.
11Прохујали су моји дани,
намере и жеље срца мога су разбијене.
12Они праве дан од ноћи,
а мраку у лице кажу:
’Светло је близу!’
13Ако бих за Светом мртвих чезнуо као за домом својим
и у тами постељу своју простро,
14ако гробу викнем: ’Оче мој’,
а црву: ’Мајко моја’ или ’сестро моја’,
15где је онда нада моја?!
Види ли ко наду моју?!
16Силази ли она до врата Света мртвих?
Заједно ли ћемо у прах лећи?“
