Јов
1А Јов је одговорио овим речима:
2„Много сам ја таквих ствари чуо,
сви ви сте ми мучни тешиоци!
3Има ли краја причању у ветар?
Шта те то тера да ми одговараш?
4И ја бих попут вас говорио
да сте ви на моме месту,
подбадао бих вас речима
и климао главом на вас.
5Али би вас уста моја ојачала,
усне моје донеле утеху.
6Ако бих говорио,
свој бол не бих ублажио;
ако бих ућутао,
колико бола би ме напустило?
7Ипак, он ме је изнурио;
ти си ми затро све укућане моје!
8Зграбио си ме,
бол је сведок против мене;
мршавост се моја подигнула
да у лице ме оптужи.
9Његов ме гнев раздире и спопада,
на мене зубима шкргуће својим,
душманин мој је на мене упро очи своје!
10Разјапили су своја уста према мени,
с презиром ми шамарају образе,
окупљају се против мене.
11Злотвору ме Бог је изручио,
бацио ме у руке злобника!
12Мирно сам живео, а он ме је уздрмао,
за врат ме је дочепао, смрскао ме;
себи ме је за мету ставио;
13стрелци су ме његови окружили,
нутрину ми је распарао без милости
и жуч ми је по земљи просуо.
14Пролама кроз мене
све пролом за проломом,
као ратник према мени тутњи.
15За кожу сам своју, ја зашио кострет,
у прашину достојанство своје уваљао.
16Од ридања подбуло је лице моје,
капци су ми попут смрти црни,
17премда насиља нема у рукама мојим
и моја је молитва чиста.
18О, земљо, крв моју не прекривај!
Не било места за мој вапај!
19А сада, на небесима ено сведока мога!
Да, мој бранилац је на висинама.
20А моји пријатељи – моји посредници вајни!
Око моје Богу плаче.
21Ех, кад би се човек правдао са Богом
као човек са човеком.
22Још година која прохујаће
и поћи ћу путем с којег повратка ми нема.
Job
1Then Job replied:
2“I have heard many things like these;
you are miserable comforters, all of you!
3Will your long-winded speeches never end?
What ails you that you keep on arguing?
4I also could speak like you,
if you were in my place;
I could make fine speeches against you
and shake my head at you.
5But my mouth would encourage you;
comfort from my lips would bring you relief.
6“Yet if I speak, my pain is not relieved;
and if I refrain, it does not go away.
7Surely, God, you have worn me out;
you have devastated my entire household.
8You have shriveled me up—and it has become a witness;
my gauntness rises up and testifies against me.
9God assails me and tears me in his anger
and gnashes his teeth at me;
my opponent fastens on me his piercing eyes.
10People open their mouths to jeer at me;
they strike my cheek in scorn
and unite together against me.
11God has turned me over to the ungodly
and thrown me into the clutches of the wicked.
12All was well with me, but he shattered me;
he seized me by the neck and crushed me.
He has made me his target;
13his archers surround me.
Without pity, he pierces my kidneys
and spills my gall on the ground.
14Again and again he bursts upon me;
he rushes at me like a warrior.
15“I have sewed sackcloth over my skin
and buried my brow in the dust.
16My face is red with weeping,
dark shadows ring my eyes;
17yet my hands have been free of violence
and my prayer is pure.
18“Earth, do not cover my blood;
may my cry never be laid to rest!
19Even now my witness is in heaven;
my advocate is on high.
20My intercessor is my friend16:20 Or My friends treat me with scorn
as my eyes pour out tears to God;
21on behalf of a man he pleads with God
as one pleads for a friend.
22“Only a few years will pass
before I take the path of no return.
