1Човек рођен од жене кратко живи
и пун је невоља.
2Изникне као цвет, па свене;
бежи попут сене и не траје.
3Зар на таквог поглед свој обраћаш
и мене пред себе на суд доводиш!
4Ко ће чистим нечисто да учини?
Нико!
5Његови су дани одређени,
ти познајеш број његових месеци;
међе си му поставио да их не прелази.
6Скрени поглед с њега, па нека одахне,
док као најамник свој дан не одради.
7Јер постоји нада и за дрво посечено;
поново ће да изникне
и неће остати без младица својих.
8Нек му се и корен у земљи спаруши
и пањ му се у земљи сасуши;
9пропупеће чим осети воду,
пустиће изданке као да је засад!
10А човек скончава онемоћао;
издахне смртник, и где је он?
11Из мора исхлапи вода,
а поток пресахне, пресуши;
12тако и човек легне да више не устане;
док небеса не буде било не буде се,
не дижу се људи из сна њиховога.
13О, када би ме у Свет мртвих сакрио,
склонио ме док гнев твој не мине;
када би ми поставио рок
и тад ме се сетио!
14Ал’ кад човек умре, да ли више живи?
Кроз све дане свог кулучења,
ја чекаћу да ми стигне смена.
15Ти ћеш ме позвати и ја ћу се одазвати,
зажелећеш дело руку својих.
16Тада ћеш ми кораке бројати,
на мој грех се нећеш освртати.
17Преступ си мој свезао у врећу,
кривицу си моју избелио.
18Али као што се гора руши, одрања се,
као што се камен са свог места сваља;
19ко што воде раздробе камење
и бујице тло исперу,
и ти тако уништаваш човекову наду.
20Једном засвагда ти га надвладаваш и он одлази,
лице му мењаш и отпушташ га.
21И он не зна да ли су му синови у части,
и не види ако су незнатни.
22Само му је тело у болу своме,
само му душа за собом пати.“
