Пролог
1У земљи Уз је живео човек по имену Јов. Био је без мане, човек праведан и богобојазан који се клонио зла. 2Родило му се седам синова и три ћерке. 3Имао је посед од седам хиљада оваца, три хиљаде камила, пет стотина пари волова, пет стотина магарица и јако много слугу. Био је имућнији од свакога на истоку.
4Елем, његови су синови одлазили на кућне гозбе које су приређивали, сваки од њих у свој дан. Слали су позиве својим трима сестрама да са њима пију и једу. 5А када би се изређали дани гозбе, Јов је слао по њих да их посвети. Устајао би рано ујутро и приносио свеспалнице за сваког од њих. Наиме, говорио је Јов: „Можда су деца сагрешила и у свом срцу проклела Бога.“ И Јов је то радио сваког дана.
6Тек, једног су дана Божији синови дошли и стали пред Господа, а међу њих је дошао и Сатана. 7И Господ рече Сатани: „Одакле долазиш?“
Сатана одговори Господу речима: „Пролазио сам земљом и обилазио сам је.“
8Господ рече Сатани: „А јеси ли уочио Јова, слугу мога, јер на земљи нема човека који је попут њега без мане, праведан, богобојазан и који се клони зла?“
9Сатана је одговорио Господу речима: „Узалуд ли се Јов Бога боји?! 10Зар ти ниси оградио њега и кућу његову и све што поседује унаоколо? Благословио си дело његових руку и његов се посед проширио по земљи. 11Али пружи руку своју и дирни му у све то што има – неће ли те у лице проклети!“
12Господ је узвратио Сатани: „Добро, све што има у твојим је рукама. Само њега руком не дотичи.“
Тада је Сатана отишао из Божијег присуства.
13Тако су једног дана Јовови синови и његове ћерке јели и пили вино у кући свог брата првенца. 14Тада је Јову дошао гласник и поручио: „Знаш, док су волови орали и магарице пасле крај њих, 15банули су Савеји и отели их! Слуге су побили оштрицом мача, само сам ја једини побегао да ти јавим!“
16И док је овај још говорио, дошао је други с речима: „Од Бога се ватра сручила с небеса! Спалила је овце и прогутала слуге, само сам ја једини побегао да ти јавим!“
17И док је овај још говорио, дошао је други с речима: „Халдејци сврстани у три чете су извршили препад на камиле! Отели су их, слуге су побили оштрицом мача и само сам ја једини побегао да ти јавим!“
18И док је овај још говорио, дошао је други с речима: „Твоји синови и твоје ћерке су јели и пили вино у кући свог брата првенца. 19И гле, страховит је ветар дунуо из правца пустиње! Ударио је на четири угла куће која се срушила на децу и они су изгинули! Само сам ја једини побегао да ти јавим!“
20Јов је тада устао и поцепао своју одећу. Обријао је своју главу, бацио се на тло и поклонио. 21Рекао је:
„Го сам изашао из утробе мајке своје
и го ћу да се вратим тамо!
Господ је дао – Господ је узео!
Благословено нека је име Господње!“
22Тако Јов у свему овоме није сагрешио и није оптужио Бога.
Prólogo
1En la región de Uz había un hombre íntegro e intachable que temía a Dios y vivía apartado del mal. Este hombre se llamaba Job. 2Tenía siete hijos y tres hijas. 3Era dueño de siete mil ovejas, tres mil camellos, quinientas yuntas de bueyes y quinientas asnas; además, su servidumbre era muy numerosa. Entre todos los habitantes del oriente era el personaje de mayor renombre.
4Sus hijos acostumbraban a turnarse para celebrar banquetes el día de sus cumpleaños e invitaban a sus tres hermanas a comer y beber con ellos. 5Una vez terminado el ciclo de los banquetes, Job se aseguraba de que sus hijos se purificaran delante de Dios. Muy de mañana ofrecía un holocausto por cada uno de ellos, pues pensaba: «Tal vez mis hijos hayan pecado y maldecido1:5 maldecido. Lit. bendecido; este eufemismo se usa también en 1:11; 2:5,9. en sus corazones1:5 corazones. En la Biblia, corazón se usa para designar el asiento de las emociones, pensamientos y voluntad, es decir, el proceso de toma de decisiones del ser humano. a Dios». Para Job esta era una costumbre cotidiana.
Primera prueba de Job
6Llegó el día en que los hijos de Dios debían presentarse ante el Señor y con ellos llegó también Satanás. 7Y el Señor preguntó:
—¿De dónde vienes?
—Vengo de rondar la tierra y de recorrerla de un extremo a otro —respondió Satanás.
8—¿Te has puesto a pensar en mi siervo Job? —volvió a preguntarle el Señor—. No hay en la tierra nadie como él; es un hombre íntegro e intachable, que me honra y vive apartado del mal.
9Satanás respondió:
—¿Y acaso Job te honra sin esperar nada a cambio? 10¿Acaso no están bajo tu protección él y su familia y todas sus posesiones? De tal modo has bendecido la obra de sus manos que sus rebaños y ganados llenan toda la tierra. 11Pero extiende la mano y daña todo lo que posee, ¡a ver si no te maldice en tu propia cara!
12—Muy bien —contestó el Señor—. Todas sus posesiones están en tus manos, con la condición de que a él no le pongas la mano encima.
Dicho esto, Satanás se retiró de la presencia del Señor.
13Llegó el día en que los hijos y las hijas de Job celebraban un banquete en casa de su hermano mayor. 14Entonces un mensajero llegó a decirle a Job: «Mientras los bueyes araban y los asnos pastaban por allí cerca, 15nos atacaron los de Sabá y se los llevaron. A los criados los mataron a filo de espada. ¡Solo yo pude escapar y ahora vengo a contárselo!».
16No había terminado de hablar este mensajero cuando uno más llegó y dijo: «El fuego de Dios cayó del cielo y quemó a las ovejas y a los criados. ¡Solo yo pude escapar para venir a contárselo!».
17No había terminado de hablar este mensajero cuando otro más llegó y dijo: «Unos salteadores caldeos vinieron y, dividiéndose en tres grupos, se apoderaron de los camellos y se los llevaron. A los criados los mataron a filo de espada. ¡Solo yo pude escapar y ahora vengo a contárselo!».
18No había terminado de hablar este mensajero todavía cuando otro llegó y dijo: «Los hijos y las hijas de usted estaban celebrando un banquete1:18 celebrando un banquete. Lit. comiendo y bebiendo vino. en casa del mayor de todos ellos 19cuando, de pronto, un fuerte viento del desierto dio contra la casa y derribó sus cuatro esquinas. ¡La casa cayó sobre los jóvenes y todos murieron! ¡Solo yo pude escapar y ahora vengo a contárselo!».
20Al llegar a este punto, Job se levantó, se rasgó las vestiduras, se rasuró la cabeza y se dejó caer al suelo en actitud de adoración. 21Entonces dijo:
«Desnudo salí del vientre de mi madre
y desnudo he de partir.1:21 he de partir. Alt. he de volver allá.
El Señor ha dado; el Señor ha quitado.
¡Bendito sea el nombre del Señor!».
22A pesar de todo esto, Job no pecó ni le echó la culpa a Dios.
