Освајање остатка земље
1Након Исусове смрти, Израиљци упиташе Господа: „Ко ће од нас први поћи горе на Хананце да се бори против њих?“
2Господ одговори: „Нека горе пође Јуда. Ево, ја ћу предати земљу у његове руке.“
3Јуда рече своме брату Симеуну: „Пођи горе са мном у земљу која ми је додељена да се боримо против Хананаца, а онда ћу ја поћи с тобом у земљу која је теби додељена.“ И Симеун оде с њим.
4Јуда оде горе и Господ му предаде у руке Хананце и Фережане. Побили су у Везеку десет хиљада људи. 5У Везеку су наишли на Адони-Везека, ступили у бој против њега, и поразили Хананце и Фережане. 6Адони-Везек се дао у бег, али су га гонили и ухватили, па су му одсекли палце на рукама и на ногама.
7Тада рече Адони-Везек: „Седамдесет царева одсечених палчева на рукама и на ногама купило је мрвице под мојим столом. Како сам чинио, тако ми је Бог вратио.“ Одвели су га у Јерусалим и тамо је умро.
8Јудејци нападну Јерусалим и освоје га. Град су ударили оштрицом мача и запалили га.
9После тога су сишли Јудејци да се боре против Хананаца који су живели у горју, Негеву и равници. 10Јудејци оду на Хананце коју су живели у Хеврону (Хеврон се некада звао „Киријат-Арва“) и поразе Сесаја, Ахимана и Талмаја. 11Оданде су отишли на становнике Давира, који се некада звао „Киријат-Сефер“.
12Халев рече: „Ономе ко нападне и освоји Киријат-Сефер, даћу своју ћерку Ахсу за жену.“ 13Освојио га је Готонило, син Кенеза, млађег брата Халевова. Зато му је Халев дао своју ћерку Ахсу за жену.
14Кад је дошла к њему, Готонило је наговори да тражи поље од њеног оца. Кад је сишла с магарца, Халев је упита: „Шта желиш?“
15Она му одговори: „Дај ми благослов! Кад си ми већ дао земљу у Негеву, дај ми и који извор воде.“ Халев јој је дао Горње и Доње изворе.
16А потомци Кенеја, таста Мојсијевог, оду горе с Јудејцима из Палмовог града у Јудејску пустињу која лежи у Негеву код Арада. Отишли су и населили се међу тамошњим народом.
17Јуда оде са својим братом Симеуном и поби Хананце који су живели у Сефату. Град су изручили клетом уништењу. Зато се град прозвао Орма1,17 Орма, односно уништење.. 18Јуда је, такође, освојио Газу са њеним подручјем, Аскалон са његовим подручјем и Акарон са његовим подручјем.
19Господ је био с Јудом, те је овај освојио горје. Житеље долине није могао да протера, јер су имали гвоздена бојна кола. 20Халеву су, по Мојсијевој наредби, дали Хеврон, одакле је протерао три Енаковца. 21Синови Венијаминови нису протерали Јевусејце који живе у Јерусалиму. Зато Јевусејци све до данас живе у Јерусалиму са синовима Венијаминовим.
22Тако су и синови Јосифови отишли горе у Ветиљ, и Господ је био с њима. 23Синови Јосифови извиде Ветиљ, који се некада звао „Луз“. 24Тамо су уходе виделе једног човека како излази из града. Они му рекоше: „Покажи нам улаз у град, па ћемо ти се смиловати.“ 25Он им покаже улаз у град. Онда ударе град оштрицом мача, а оног човека са његовом породицом пусте. 26Човек оде у земљу Хетита и тамо подигне град. Назвао га је Луз, а тако се зове и данас.
27Синови Манасијини нису освојили Вет-Сан и његова насеља, ни Танах и његова насеља, ни житеље Дора са његовим насељима, ни житеље Јивлеама са његовим насељима, ни житеље Мегида са његовим насељима, јер су Хананци били решени да живе у земљи. 28Али кад је Израиљ ојачао, наметнуо је Хананцима принудни рад. Ипак, нису их сасвим протерали. 29Ни Јефрем није протерао Хананце, становнике Гезера; Хананци су наставили да живе међу њима у Гезеру. 30Завулон није протерао ни становнике Китрона ни становнике Налола. Тако су Хананци остали међу њима, али им је био наметнут принудни рад. 31Асир није протерао становнике Акоа, Сидона, Ахлава, Ахзива, Хелбе, Афека и Реова. 32Пошто их нису протерали, Асировци су остали међу Хананцима, житељима земље. 33Ни Нефталим није протерао становнике Вет-Семеса и Вет-Аната, те је живео усред Хананаца, становника земље. Становницима Вет-Семеса и Вет-Аната био је наметнут принудни рад. 34Аморејци су потиснули Дановце у горски крај; нису им давали да силазе у долину. 35Аморејци су били решени да остану да живе на гори Херес, у Ајалону и у Са̂лвиму. Али притисла их је рука дома Јосифовог, па им је био наметнут принудни рад. 36Аморејска граница се пружала од узвишице Акравим, од Селе, па навише.
Исроил ведёт войну с оставшимися ханонеями
(Иеш. 15:15-19)
1После смерти Иешуа исроильтяне спросили Вечного1:1 Вечный – на языке оригинала: «Яхве». Под этим именем Всевышний открылся Мусо и народу Исроила (см. Исх. 3:13-15). См. пояснительный словарь.:
– Кому из нас первым идти воевать с ханонеями?
2Вечный ответил:
– Первым пусть идёт Иуда. Я отдаю землю в его руки.
3Тогда воины Иуды сказали своим братьям шимонитам:
– Идите с нами в землю, которая нам досталась, воевать с ханонеями. А потом мы, в свой черёд, пойдём с вами в вашу землю.
И шимониты пошли с ними. 4Когда Иуда со своими людьми вышел на бой, Вечный отдал ханонеев и перизеев в их руки, и они сразили в Везеке десять тысяч человек. 5Там они и нашли царя Адони-Везека, сразились с ним и разбили ханонеев и перизеев. 6Адони-Везек бежал, но они погнались за ним, схватили его и отрубили ему большие пальцы на руках и на ногах.
7Адони-Везек сказал:
– Семьдесят царей с отрубленными большими пальцами на руках и на ногах собирали крохи под моим столом. Теперь Всевышний воздал мне за то, что я сделал.
Его отвели в Иерусалим, где он и умер.
8Воины Иуды напали на Иерусалим и взяли город. Они предали город мечу и огню. 9После этого воины Иуды отправились на битву с ханонеями, которые жили в нагорьях, в Негеве и в западных предгорьях. 10Они выступили против ханонеев Хеврона (прежде он назывался Кириат-Арба) и разбили Шешая, Ахимана и Талмая1:10 Это были потомки Анака (см. ст. 20), род которого был известен своим высоким ростом и наводил страх на исроильтян (см. Чис. 13:22; Иеш. 15:14).. 11Оттуда они пошли на жителей Девира (который прежде назывался Кириат-Сефер).
12Халев сказал:
– Я отдам свою дочь Ахсу в жёны тому, кто нападёт на Кириат-Сефер и возьмёт его.
13Отниил, сын Кеназа, младшего брата Халева, взял город, и Халев отдал ему в жёны свою дочь Ахсу.
14Однажды, по дороге к отцу, она получила разрешение Отниила попросить у её отца поле. Когда она слезла со своего осла, Халев спросил её:
– Чего ты хочешь?
15Она ответила:
– Окажи мне особую милость. Ты дал мне землю в Негеве – так дай мне и источники воды.
И Халев дал ей верхние и нижние источники.
16Потомки тестя Мусо, кенея, пошли с народом Иуды из города Иерихона1:16 Букв.: «из города Пальм», также в 3:13. в Иудейскую пустыню, что в Негеве, рядом с городом Арадом, и поселились среди народа.
17Воины Иуды пошли со своими братьями шимонитами, напали на ханонеев, которые жили в Цефате, и полностью уничтожили город. Поэтому он получил название Хорма («уничтожение»). 18Ещё воины Иуды взяли города Газу, Ашкелон и Экрон с их окрестностями. 19Вечный был с воинами Иуды. Они овладели нагорьями, но не смогли прогнать жителей равнин, потому что у тех были железные колесницы. 20Как и обещал Мусо, Хеврон был отдан Халеву, который прогнал оттуда троих анакитов.
21Вениамитяне не смогли выселить иевусеев, которые жили в Иерусалиме. Иевусеи живут там с вениамитянами до сегодняшнего дня.
22Потомки Юсуфа напали на Вефиль, и Вечный был с ними. 23Когда они послали лазутчиков разведать Вефиль (прежде он назывался Луз), 24лазутчики увидели мужчину, выходящего из города, и сказали ему:
– Покажи нам, как попасть в город, и мы не причиним тебе вреда.
25Он показал им, и они предали город мечу, но пощадили того человека и всю его семью. 26Этот человек пошёл в землю хеттов, где построил город, который назвал Луз. Так он называется и до сегодняшнего дня.
27Но Манасса не прогнал жителей Бет-Шеана, Таанаха, Дора, Ивлеама и Мегиддо, а также их окрестных поселений; и ханонеи продолжали жить на этой земле. 28Когда Исроил окреп, они сделали ханонеев подневольными, но не изгнали их полностью. 29И Ефраим не прогнал ханонеев, которые жили в Гезере, и ханонеи продолжали жить там среди них. 30И Завулон не прогнал ханонеев, живших в Китроне и в Нахалоле, которые остались среди них, но сделались подневольными. 31И Ошер не изгнал жителей Акко, Сидона, Ахлава, Ахзива, Хелбы, Афека и Рехова, 32и поэтому народ Ошера жил среди ханонеев, обитателей той земли. 33И Неффалим не прогнал жителей Бет-Шемеша и Бет-Аната: неффалимиты жили среди ханонеев, обитателей той земли, а жителей Бет-Шемеша и Бет-Аната сделали подневольными. 34Донитянам аморреи отрезали путь с нагорий на равнину. 35Аморреи продолжали жить на горе Херес, в Аялоне и в Шаалбиме, но когда сила потомков Юсуфа возросла, они тоже стали подневольными. 36Граница аморреев шла от Скорпионовой возвышенности1:36 Или: «возвышенности Акраббим»., от Селы и далее.
