Рута пабирчи на Возовој њиви
1Нојемина је имала рођака с мужевљеве стране, веома имућног човека из Елимелеховог рода. Он се звао Воз.
2Рута Моавка рече Нојемини: „Хтела бих да идем у поље да пабирчим класје за оним ко ми је благонаклон.“
Нојемина јој одговори: „Иди, ћерко моја.“ 3Рута је отишла и пабирчила у пољу за жетеоцима. Ипак, срећа јој се насмешила, јер је тај део поља припадао Возу, који је био из Елимелеховог рода.
4Воз дође из Витлејема, и рече жетеоцима: „Господ био с вама!“
Они му одговорише: „Нека те Господ благослови!“
5Воз упита момка који је био над жетеоцима: „Чија је она млада жена?“
6Момак који је био над жетеоцима одговори: „То је она млада Моавка што се вратила с Нојемином из моавске земље. 7Питала је: ’Смем ли да пабирчим и купим класје за жетеоцима?’ На ногама је од јутрос кад је дошла, па све до сад; само је мало предахнула у кући.“
8Воз рече Рути: „Чуј ме, ћерко моја. Немој ићи на другу њиву да пабирчиш. Немој одлазити одавде, него се држи уз моје девојке. 9Ти гледај на којој њиви жању, па иди за њима. А ја сам наредио момцима да те не узнемиравају. Кад ожедниш, иди к ведрима и пиј од воде коју момци извлаче.“
10Рута на то паде ничице, поклони се лицем до земље, и рече му: „Зашто сам стекла твоју наклоност, те обраћаш пажњу на мене кад сам странкиња?“
11Воз јој одговори: „Рекли су ми све што си учинила за своју свекрву после смрти твога мужа; како си оставила свога оца и своју мајку, и своју родну земљу, и отишла к народу који ниси раније познавала. 12Нека те Господ награди за твоје добро дело. Господ, Бог Израиљев, нека ти обилато узврати, кад си дошла да се склониш под његова крила.“
13Она одговори: „О, само да и даље уживам твоју наклоност, мој господару! Јер, ти си ме утешио, и љубазно говорио својој слушкињи, иако нисам твоја слушкиња.“
14Кад је било време обеду, Воз јој рече: „Ходи овамо, поједи хлеба и умочи залогај у сирће.“
Она је села поред жетеоца, а он јој је дао прженог зрна. Јела је и наситила се, и још јој је остало. 15Кад је устала да пабирчи даље, Воз заповеди својим момцима: „Нека пабирчи и између класја, и немојте јој приговарати. 16Него, ви још навлаш испуштајте по неки клас из нарамака. Оставите јој да купи, и не прекоревајте је.“
17Рута је пабирчила на њиви до вечери, а онда је овршила што је напабирчила. Било је око ефе2,17 1 ефа тежи око 16 kg. јечма. Затим је понела и дошла у град. 18Кад је њена свекрва видела колико је напабирчила, и кад је Рута извадила и дала јој што јој је остало од ручка, 19упитала ју је: „Где си пабирчила данас? Где си радила? Нека је благословен онај који се обазрео на тебе.“
Тада је Рута испричала својој свекрви код кога је радила. Рекла је: „Човек код кога сам данас радила зове се Воз.“
20Нојемина рече на то својој снахи: „Нека га Господ благослови, кад није ускратио милости ни живима ни мртвима.“ Нојемина додаде: „Тај човек нам је рођак и један од наших старатеља.“
21Рута Моавка рече: „Он ми је још рекао: ’Држи се уз моје слуге док не пожању све што ми припада.’“
22Нојемина рече својој снахи Рути: „Ћерко моја, држи се ти његових девојака, да не би запала у неприлику на другој њиви.“
23Тако се Рута држала Возових девојака и пабирчила док се није завршила жетва јечма и пшенице. Она је живела код своје свекрве.
Ruth findet eine neue Heimat in Israel
(Kapitel 2–4)
Ruth lernt Boas kennen
1In Bethlehem wohnte ein Mann namens Boas, der aus derselben Sippe stammte wie Noomis verstorbener Mann Elimelech. Boas war wohlhabend und einflussreich.
2Eines Tages sagte Ruth zu ihrer Schwiegermutter: »Ich möchte auf die Felder gehen und dort die Ähren auflesen, die von den Erntearbeitern nicht mitgenommen wurden. Irgendjemand wird es mir sicher erlauben.« »Ja«, antwortete Noomi, »geh nur!« 3Auf einem der Felder ging Ruth hinter den Erntearbeitern her und sammelte die Ähren auf, die sie liegen ließen. Sie wusste nicht, dass gerade dieses Feld Boas aus der Sippe von Elimelech gehörte.
4Als Boas nun von Bethlehem zu seinen Arbeitern aufs Feld kam, begrüßte er sie: »Der Herr sei mit euch!« Sie antworteten: »Der Herr segne dich!« 5Boas erkundigte sich bei dem Mann, der die Arbeiter beaufsichtigte: »Zu wem gehört diese junge Frau da?« 6»Sie ist eine Moabiterin, die mit Noomi aus Moab zurückgekehrt ist«, erwiderte der Mann. 7»Sie hat mich gefragt, ob sie dort, wo deine Männer schon waren, die liegen gebliebenen Ähren auflesen darf. Seit dem frühen Morgen ist sie bereits da und hat sich noch kaum in den Schatten gesetzt.«
8Da sagte Boas zu Ruth: »Ich mache dir einen Vorschlag: Du brauchst nicht auf ein anderes Feld zum Ährenlesen zu gehen; bleib hier bei meinen Mägden, 9die die Garben binden! Sammle immer dort, wo die Arbeiter gerade das Korn abmähen. Ich habe ihnen verboten, dich zu belästigen. Wenn du Durst hast, dann geh ruhig zu den Krügen dort und trink von dem Wasser, das meine Männer geschöpft haben!«
10Da warf Ruth sich vor ihm nieder und fragte: »Womit habe ich das verdient? Warum beachtest du mich, obwohl ich eine Ausländerin bin?« 11Boas antwortete: »Man hat mir berichtet, wie du seit dem Tod deines Mannes deiner Schwiegermutter beigestanden hast. Deine Eltern und dein Land hast du verlassen und dich einem Volk angeschlossen, das du vorher nicht kanntest. 12Du bist zum Herrn, dem Gott Israels, gekommen, um bei ihm Schutz und Zuflucht zu finden. Möge er alle deine Taten reich belohnen!« 13Da sagte sie: »Mein Herr, ich danke dir für deine große Freundlichkeit! Deine Worte geben mir Mut und Hoffnung. Du schenkst mir deine Gunst, obwohl ich doch viel geringer als deine Mägde bin.«
14Als es Zeit zum Essen war, rief Boas Ruth zu sich. »Komm hierher und iss etwas Brot!«, forderte er sie auf. »Du kannst es auch in den Weinessig tunken.« Ruth setzte sich zu seinen Leuten, und Boas reichte ihr geröstete Getreidekörner. So konnte sie sich satt essen und behielt sogar noch etwas übrig. 15Als sie aufstand, um weiterzuarbeiten, befahl Boas seinen Männern: »Lasst sie auch dort sammeln, wo die Garben noch nicht weggeräumt sind, und macht ihr deshalb keine Vorwürfe! 16Zieht sogar absichtlich Ähren aus den Bündeln heraus und lasst sie dort für sie liegen. Kein böses Wort soll sie von euch hören!«
17Bis zum Abend arbeitete Ruth auf dem Feld. Als sie die Ähren ausklopfte, hatte sie etwa 15 Kilogramm Gerste beisammen. 18Sie brachte das Getreide nach Hause und zeigte es ihrer Schwiegermutter. Dann gab sie ihr die gerösteten Körner, die sie vom Mittagessen übrig behalten hatte. 19»Wo hast du nur so viel sammeln können?«, fragte Noomi. »Erzähl mir, wo du gewesen bist. Gott segne den, der so freundlich zu dir war!«
Ruth berichtete: »Der Mann, der mich auf sein Feld gelassen hat, hieß Boas.« 20»Der Herr segne ihn!«, rief Noomi erfreut. »Denn er hat uns nicht unserem Schicksal überlassen, der Name unserer Männer wird nicht vergessen werden2,20 Wörtlich: überlassen, und auch die Toten nicht.! Du musst wissen: Boas ist ein naher Verwandter von uns und darum nach dem Gesetz verpflichtet, uns zu helfen.2,20 Vgl. 3. Mose 25,25 und 5. Mose 25,5‒6.«
21Ruth erzählte weiter: »Boas hat mir angeboten, immer in der Nähe seiner Arbeiter die Ähren aufzulesen, bis die ganze Ernte eingebracht ist!« 22»Es ist gut, wenn du mit seinen Mägden hinausgehst«, meinte Noomi, »auf einem anderen Feld würde man dich vielleicht belästigen.«
23So arbeitete Ruth während der ganzen Gersten- und Weizenernte zusammen mit den Mägden von Boas. Sie wohnte weiter bei ihrer Schwiegermutter.
