Ананија и Сафира
1И неки Ананија је са својом женом Сафиром такође продао своје имање. 2Међутим, он је у договору са својом женом задржао део новца, а остало предао апостолима.
3Тада му је Петар рекао: „Ананија, зашто је Сатана обузео твоје срце, те си слагао Духу Светоме и задржао за себе део новца који си добио за своје имање? 4Зар имање не би остало твоје да га ниси продао? А кад си га већ продао, зар новцем ниси могао да располажеш како си хтео? Зашто си у свом срцу одлучио да учиниш ово? Ти ниси слагао људима, већ Богу.“
5Чим је Ананија чуо ове речи, срушио се и умро. Велики страх је обузео све који су то чули. 6Тада су младићи устали, умотали његово тело, изнели га и сахранили.
7Око три сата касније дође Ананијина жена Сафира, не знајући ништа о ономе што се десило. 8Петар је упита: „Да ли сте за толико новаца продали ваше имање?“ „Да, управо за толико“ – одговори она.
9Тада јој Петар рече: „Зашто сте се договорили да ставите на кушњу Духа Господњег? Ево, пред вратима су они што су сахранили твога мужа. И тебе ће изнети.“
10Она истог трена паде до његових ногу и издахну. Када су младићи ушли, затекли су је мртву, па су и њу изнели и сахранили је поред њеног мужа. 11Велики страх је обузео целу Цркву и све оне који су чули о овоме.
Раст Цркве
12Преко апостола се догађало много знакова и чуда у народу. А верујући су се једнодушно окупљали у Соломоновом трему. 13Нико се од осталих није усуђивао да им се придружи, али их је народ веома хвалио. 14Ипак, све је више било мушкараца и жена који су веровали у Господа. 15Тако су људи стављали болеснике на постеље и носила и износили их на улице, не би ли како Петрова сенка осенила кога од њих – док он пролази. 16Чак су и житељи из околине Јерусалима доносили оне који су били болесни и опседнути нечистим духовима, и сви су били излечени.
Поновно прогонство апостола
17Тада су се дигли Првосвештеник и све његове присталице из садукејске странке, и ван себе од зависти, 18ухватили апостоле и бацили их у јавну тамницу. 19Међутим, анђео Господњи је у току ноћи отворио врата тамнице, извео их и рекао им: 20„Идите у храм и проповедајте све о овом новом животу.“
21Када су они то чули, ушли су у храм у рану зору и поучавали народ.
У међувремену су дошли Првосвештеник и његове присталице, сазвали састанак Великог већа са свим старешинама израиљског народа, и наредили да се апостоли доведу из тамнице. 22Али, када су стражари отишли у тамницу, нису их тамо затекли, па су се вратили и рекли: 23„Врата ћелије су била добро закључана, а стражари су стајали пред вратима. Ипак, кад смо отворили врата, нисмо нашли никога.“ 24Кад су заповедник храмске страже и водећи свештеници чули овај извештај, били су у недоумици, питајући се шта је то могло да се догоди са њима.
25Тада је неко дошао и јавио им: „Ено, они људи које сте јуче бацили у тамницу стоје у храму и поучавају народ!“
Пред Великим већем
26Тада је заповедник храмске страже лично отишао са стражарима и одвео апостоле, али не присилно, јер су се плашили да их људи не каменују.
27Када су их довели, извели су их пред Велико веће. Тада их је Првосвештеник упитао: 28„Зар вам нисмо строго забранили да поучавате у Исусово име? А ви сте пак читав Јерусалим напунили вашим учењем и хоћете да свалите на нас кривицу за смрт тог човека.“
29Петар и апостоли су им одговорили: „Богу се треба више покоравати него људима. 30Бог наших отаца је васкрсао из мртвих Исуса, кога сте ви убили приковавши га на дрво. 31Али, Бог га је узвисио и поставио себи с десне стране као Кнеза и Спаситеља, да би Израиљу омогућио покајање и опроштење греха. 32Ми смо сведоци свега тога, заједно са Духом Светим кога је Бог дао онима који су му послушни.“
Гамалилова мудрост
33Када су чланови Великог већа чули ово, толико су се разбеснели, да су наумили да их убију. 34Али тада је у Великом већу устао неки учитељ Закона по имену Гамалило, фарисеј кога је сав народ поштовао, и заповедио да се апостоли на кратко изведу. 35Затим им се обратио: „Израиљци, добро размислите шта ћете учинити с овим људима. 36Пре неког времена појавио се Тевда који је тврдио за себе да је неко и нешто. Њему се придружило четири стотине људи, али је он био убијен, а сви његови следбеници су се разбежали, те је цела ствар пропала. 37После овога, у време пописа, појавио се Јуда Галилејац и подигао народ на буну. Али и он је погинуо, а сви његови следбеници су се разбежали. 38Зато вам сада саветујем да се оканете ових људи и пустите их да иду. Јер, ако њихов наум или њихово деловање потиче од људи, то ће пропасти. 39Но, ако то потиче од Бога, онда нећете моћи да их уништите, јер бисте се тако показали као они који се боре против Бога.“
Они су се сложили с њим, 40и кад су позвали апостоле наредили су да их ишибају. Затим су им запретили да више не проповедају у Исусово име, па су их пустили.
41Апостоли су напустили Велико веће радујући се што су били удостојени да поднесу срамоту ради његовог имена. 42Ипак, нису престали да сваког дана у храму и по кућама поучавају и навешћују Радосну вест о Христу Исусу.
Ananías y Safira
1-2Un hombre llamado Ananías también vendió una propiedad y, en complicidad con su esposa Safira, se quedó con parte del dinero y puso el resto a disposición de los apóstoles.
3―Ananías —le dijo Pedro—, ¿cómo es posible que Satanás haya llenado tu corazón para que le mintieras al Espíritu Santo y te quedaras con parte del dinero que recibiste por el terreno? 4¿Acaso no era tuyo antes de venderlo? Y una vez vendido, ¿no estaba el dinero en tu poder? ¿Cómo se te ocurrió hacer esto? ¡No has mentido a los hombres, sino a Dios!
5Al oír estas palabras, Ananías cayó muerto. Y un gran temor se apoderó de todos los que se enteraron de lo sucedido. 6Entonces se acercaron los más jóvenes, envolvieron el cuerpo, se lo llevaron y le dieron sepultura.
7Unas tres horas más tarde, entró su esposa, sin saber lo que había ocurrido.
8―Dime —le preguntó Pedro—, ¿vendisteis el terreno por tal precio?
―Sí —dijo ella—, por tal precio.
9―¿Por qué os pusisteis de acuerdo para poner a prueba al Espíritu del Señor? —le recriminó Pedro—. ¡Mira! Los que sepultaron a tu esposo acaban de regresar y ahora te llevarán a ti.
10En ese mismo instante ella cayó muerta a los pies de Pedro. Entonces entraron los jóvenes y, al verla muerta, se la llevaron y le dieron sepultura al lado de su esposo. 11Y un gran temor se apoderó de toda la iglesia y de todos los que se enteraron de estos sucesos.
Los apóstoles sanan a muchas personas
12Por medio de los apóstoles ocurrían muchas señales y prodigios entre el pueblo; y todos los creyentes se reunían de común acuerdo en el Pórtico de Salomón. 13Nadie entre el pueblo se atrevía a juntarse con ellos, aunque los elogiaban. 14Y seguía aumentando el número de los que confiaban en el Señor. 15Era tal la multitud de hombres y mujeres que hasta sacaban a los enfermos a las plazas y los ponían en camillas para que, al pasar Pedro, por lo menos su sombra cayera sobre alguno de ellos. 16También de los pueblos vecinos a Jerusalén acudían multitudes que llevaban personas enfermas y atormentadas por espíritus malignos, y todas eran sanadas.
Persiguen a los apóstoles
17El sumo sacerdote y todos sus partidarios, que pertenecían a la secta de los saduceos, se llenaron de envidia. 18Entonces arrestaron a los apóstoles y los metieron en la cárcel pública. 19Pero en la noche un ángel del Señor abrió las puertas de la cárcel y los sacó. 20«Id —les dijo—, presentaos en el templo y comunicad al pueblo todo este mensaje de vida».
21Conforme a lo que habían oído, al amanecer entraron en el templo y se pusieron a enseñar. Cuando llegaron el sumo sacerdote y sus partidarios, convocaron al Consejo, es decir, a la asamblea general de los ancianos de Israel, y mandaron traer de la cárcel a los apóstoles. 22Pero, al llegar los guardias a la cárcel, no los encontraron. Así que volvieron con el siguiente informe: 23«Encontramos la cárcel cerrada, con todas las medidas de seguridad, y a los guardias firmes a las puertas; pero, cuando abrimos, no encontramos a nadie dentro».
24Al oírlo, el capitán de la guardia del templo y los jefes de los sacerdotes se quedaron perplejos, preguntándose en qué terminaría todo aquello. 25En esto, se presentó alguien que les informó: «¡Mirad! Los hombres que metisteis en la cárcel están en el templo y siguen enseñando al pueblo». 26Fue entonces el capitán con sus guardias y trajo a los apóstoles sin recurrir a la fuerza, porque temían ser apedreados por la gente. 27Los condujeron ante el Consejo, y el sumo sacerdote les recriminó:
28―Terminantemente os hemos prohibido enseñar en ese nombre. Sin embargo, vosotros habéis llenado a Jerusalén con vuestras enseñanzas, y os habéis propuesto echarnos la culpa a nosotros de la muerte5:28 muerte. Lit. sangre. de ese hombre.
29―¡Es necesario obedecer a Dios antes que a los hombres! —respondieron Pedro y los demás apóstoles—. 30El Dios de nuestros antepasados resucitó a Jesús, a quien vosotros matasteis colgándolo de un madero. 31Por su poder,5:31 Por su poder. Alt. A su derecha. Dios lo exaltó como Príncipe y Salvador, para dar a Israel arrepentimiento y perdón de pecados. 32Nosotros somos testigos de estos acontecimientos, y también lo es el Espíritu Santo que Dios ha dado a quienes le obedecen.
33A los que oyeron esto se les subió la sangre a la cabeza y querían matarlos. 34Pero un fariseo llamado Gamaliel, maestro de la ley muy respetado por todo el pueblo, se puso de pie en el Consejo y mandó que hicieran salir por un momento a los apóstoles. 35Luego dijo: «Hombres de Israel, pensaos bien lo que estáis a punto de hacer con estos hombres. 36Hace algún tiempo surgió Teudas, jactándose de ser alguien, y se le unieron unos cuatrocientos hombres. Pero lo mataron y todos sus seguidores se dispersaron y allí se acabó todo. 37Después de él surgió Judas el galileo, en los días del censo, y logró que la gente lo siguiera. A él también lo mataron, y todos sus secuaces se dispersaron. 38En este caso os aconsejo que dejéis a estos hombres en paz. ¡Soltadlos! Si lo que se proponen y hacen es de origen humano, fracasará; 39pero, si es de Dios, no podréis destruirlos, y os encontraréis luchando contra Dios».
Se dejaron persuadir por Gamaliel. 40Entonces llamaron a los apóstoles y, después de azotarlos, les ordenaron que no hablaran más en el nombre de Jesús. Después de eso los soltaron.
41Así pues, los apóstoles salieron del Consejo, llenos de gozo por haber sido considerados dignos de sufrir afrentas por causa del Nombre. 42Y día tras día, en el templo y de casa en casa, no dejaban de enseñar y anunciar las buenas nuevas de que Jesús es el Mesías.
