Пут у Рим
1Када је било одлучено да отпловимо у Италију, Павла и неке друге затворенике предали су на чување капетану царске чете који се звао Јулије. 2Укрцали смо се у једну адрамитску лађу, која је требало да плови у азијске луке, и отпловили. Са нама је био Аристарх, Македонац из Солуна.
3Сутрадан смо пристали у Сидону. Капетан Јулије се љубазно опходио према Павлу и допустио му да посети своје пријатеље, да би се побринули за његове потребе. 4Кад смо отишли оданде, пловили смо у заветрини Кипра, јер су дували противни ветрови. 5Препловивши море дуж обала Киликије и Памфилије, стигли смо у Миру ликијску. 6Ту је капетан нашао лађу из Александрије која је пловила за Италију, те се укрцасмо. 7Неколико дана смо пловили веома споро и једва смо стигли до Книда. Пошто нам ветар није дао да пристанемо, пловили смо поред Салмоне, у заветрини Крита. 8Пловећи с муком уз обалу, стигли смо у место које се звало „Добра пристаништа“, близу града Ласеје.
9Будући да је прошло доста времена, а пловидба постала опасна, јер се и пост27,9 То јест, Дан откупљења (Јом Кипур), када почиње олујна сезона. већ био завршио, Павле их је опомињао: 10„Људи – говорио им је – видим да ће ова пловидба бити опасна и да ће бити велике штете, не само по товар и лађу, него и по наше животе.“ 11Међутим, капетан је имао више поверења у кормилара и власника брода, него у Павла. 12Пошто лука није била погодна да се презими, већина је одлучила да се отплови даље уз обалу, како би дошли до Феникса и тамо презимили. То је била критска лука која је била отворена према југозападу и северозападу.
13Дувао је благ јужни ветар, па су мислили да ће остварити што су наумили. Подигли су сидро и запловили уз саму обалу Крита. 14Није прошло дуго, кадли са Крита поче да дува јак олујни ветар звани „Североисточњак“. 15Захватио је лађу која није могла да се противи ветру, па смо морали да се препустимо ветру да нас носи. 16Пловећи, пак, у заветрини неког острва по имену Клауда, с тешком муком смо успели да задржимо бродски чамац. 17Када су га подигли, употребили су помоћна средства да подвежу лађу. Бојећи се да се не насучу на обалу Сирте, спустили су плутајуће сидро препуштајући се ветру. 18Пошто нас је наредног дана олуја жестоко бацала, почели су да избацују товар. 19Трећег дана су својим рукама избацили из лађе бродску опрему. 20Пошто се током много дана ни сунце ни звезде нису појавили, а снажна бура и даље беснела, изгубили смо сваку наду да ћемо се спасти.
21Како већ дуже време нико није ништа јео, Павле стаде међу њих и рече: „Људи, требало је мене послушати и не отискивати се с Крита, јер бисмо тако избегли ову невољу и штету. 22Сад вам, пак, саветујем да се ободрите, јер нико од вас неће изгубити живот, осим што ће лађа потонути. 23Прошле ноћи ми се указао анђео Бога коме припадам и коме служим, 24па ми је рекао: ’Павле, не бој се, јер мораш доћи пред цара у Рим. Бог ће ради тебе сачувати животе свих који плове с тобом.’ 25Зато се разведрите, јер верујем Богу да ће бити онако како ми је речено. 26Ипак, морамо да се насучемо на неко острво.“
27У ноћи четрнаестог дана од како нас је олуја носила по Адрији27,27 Море између Италије, Малте, Крита и Грчке., негде око поноћи, морнари наслутише да се приближава неко копно. 28Бацили су висак за мерење дубине и утврдили да дубина мора износи тридесет седам метара27,28 Двадесет хвати.. Када су га бацили мало даље, утврдили су да има двадесет седам метара. 29Пошто смо се бојали да не налетимо на подводне гребене, бацили смо четири сидра са стражње стране и молили се да сване. 30Морнари су покушали да побегну, те су спустили чамац под изговором да треба спустити сидра с предње стране лађе. 31Тада је Павле рекао капетану и војницима: „Ако ови људи не остану на лађи, ви се не можете спасти.“ 32Нато су војници посекли ужад која су држала чамац и пустили га да падне.
33Када је почело да свиће, Павле је замолио све да поједу нешто: „Данас је четрнаести дан који проводите у ишчекивању и без хране, а да ништа нисте окусили. 34Зато вас молим да поједете нешто; то је за ваш опстанак, јер ни једном од вас неће пасти длака с главе.“ 35Пошто је рекао ово, узео је хлеб и пред свима захвалио Богу. Затим је преломио хлеб и почео да једе. 36Тада су се сви охрабрили, па су се прихватили хране. 37На лађи нас је било укупно две стотине седамдесет шест људи. 38Када су се наситили, олакшали су брод избацујући жито у море.
Бродолом
39Када се разданило, нису препознали копно. Ипак, угледали су неки залив са приступачном обалом, где су хтели да уплове бродом, ако то буде могуће. 40Одвезали су сидра и спустили их у море. Истовремено су олабавили ужад на кормилима, подигли предње једро према ветру и запутили се ка обали. 41Међутим, наишли су на гребен и насукали се. Предњи део брода је насео и остао непокретан, док се задњи ломио под ударима јаких таласа. 42Тада су војници наумили да побију затворенике како не би који испливао и побегао. 43Међутим, капетан је желео да спасе Павла, те им није дозволио да спроведу своју намеру. Наредио је да они који знају да пливају први скоче у воду и домогну се копна, 44а да га се остали домогну, ко на даскама, ко на остацима лађе. Тако су се сви спасли дошавши до копна.
Паул отправляется в Рим
1Когда было решено, что мы отправимся в Италию, Паула и других заключённых передали римскому офицеру по имени Юлий, из императорского полка. 2Мы сели на корабль из Адрамиттия, который должен был заходить в порты провинции Азия, и отправились в путь. С нами был македонянин Аристарх из Фессалоник. 3На следующий день мы причалили в Сидоне. Юлий хорошо обращался с Паулом и позволил ему навестить друзей, чтобы те позаботились о его нуждах. 4Мы опять вышли в море и прошли Кипр с подветренной стороны, чтобы избежать встречного ветра. 5Мы пересекли открытое море, омывающее берега Киликии и Памфилии, и причалили в ликийском городе Миры. 6Там римский офицер нашёл корабль из Александрии, направлявшийся в Италию, и посадил нас на него. 7В течение многих дней мы медленно продвигались вперёд и в конце концов, хотя и с трудностями, но прибыли в Книд. И так как ветер не давал нам двигаться в нужном направлении, мы подплыли к Криту со стороны Салмоны. 8С трудом продвигаясь вдоль побережья, мы прибыли в место, называемое Хорошие Пристани, недалеко от города Ласеи.
9Так как мы потеряли уже много времени и плавание становилось опасным, потому что даже иудейский осенний пост27:9 То есть День очищения (см. Лев. 16; 23:26-32; Чис. 29:7-11). Этот день приходился на конец сентября – начало октября. Где-то с середины сентября до середины марта мореплавание становилось весьма опасным и полностью прекращалось из-за сильных штормовых ветров, часто бушевавших в этот период. уже прошёл, Паул предупредил их:
10– Я вижу, что наше путешествие будет сопряжено с большой опасностью и тяжёлым ущербом не только для груза и корабля, но и для нашей жизни.
11Римский же офицер, вместо того чтобы послушать Паула, последовал совету капитана и владельца корабля. 12Порт этот был непригоден для зимовки, и большинство решило отправиться дальше, чтобы попытаться доплыть до Феникса и там зазимовать. Феникс был пристанью на Крите, открытой для юго-западного и северо-западного ветров.
Шторм
13Подул лёгкий южный ветер, и, решив, что он-то им и нужен, моряки подняли якорь и поплыли вдоль побережья Крита. 14Немного времени спустя с острова подул ураганный северо-восточный ветер, называемый Эвракилоном. 15Он подхватил корабль, который не мог двигаться против ветра. Тогда мы отдались на волю волн и носились, гонимые ветром. 16Мы оказались с подветренной стороны маленького острова Кавда. Там нам с большими трудностями удалось сохранить лодку. 17Когда её подняли на корабль, матросы провели канаты под кораблем и обвязали его. Из страха сесть на песчаные отмели Сирта, они спустили паруса27:17 Или: «плавучий якорь» – специальное приспособление, которое тормозило ход корабля. и продолжали плыть, носимые ветром. 18Шторм так сильно бросал корабль, что на следующий день они стали сбрасывать груз за борт. 19На третий день они своими руками выбросили за борт корабельные снасти. 20Несколько дней не было видно ни солнца, ни звёзд, а шторм все бушевал. Мы уже потеряли всякую надежду на спасение. 21Люди долго ничего не ели. Тогда Паул встал посреди них и сказал:
– Вам следовало послушаться моего совета и не отплывать от Крита, тогда у вас не было бы этих бед и потерь. 22Но сейчас ободритесь, никто из вас не погибнет, только корабль разобьётся. 23Прошлой ночью мне явился ангел. Он был послан Всевышним, Которому я принадлежу и Которому служу. 24Он сказал мне: «Паул, не бойся. Ты должен предстать перед императором, и Всевышний по Своей милости также даровал жизнь и всем, кто плывёт с тобой». 25Так что не бойтесь! Я доверяю Всевышнему и верю, что всё будет так, как Он мне сказал. 26Корабль будет выброшен на какой-нибудь остров.
Кораблекрушение
27На четырнадцатые сутки, когда нас всё ещё носило по Адриатическому морю27:27 Адриатическое море – в древности это море включало в себя и воды намного южнее его нынешних границ., в полночь матросы почувствовали, что мы приближаемся к земле. 28Они замерили глубину, и оказалось, что глубина была тридцать шесть метров, а когда замерили немного позже, глубина была уже двадцать семь метров27:28 Букв.: «двадцать… пятнадцать сажен».. 29Матросы боялись, что нас ударит о камни, и спустили с кормы четыре якоря, молясь, чтобы скорее наступил день. 30Они попытались бежать с корабля и стали спускать спасательную лодку, делая вид, что хотят опустить якорь с носа корабля.
31Но Паул сказал римскому офицеру и солдатам:
– Если эти люди не останутся на корабле, то вам не спастись.
32Тогда солдаты перерубили канаты, державшие лодку, и она упала в море.
33На рассвете Паул стал уговаривать людей поесть.
– Последние четырнадцать дней вы постоянно находитесь в напряжении и ничего ещё не ели, – сказал он. – 34Я настоятельно советую вам поесть, и это поможет вам спастись. Ни у кого из вас даже волос с головы не упадёт.
35Сказав это, Паул взял лепёшку, поблагодарил за неё Всевышнего перед всеми, разломил и стал есть. 36Людей это ободрило, и все принялись за еду. 37Всего на борту нас было двести семьдесят шесть человек. 38Когда люди досыта поели, они стали облегчать корабль, выбрасывая в море зерно.
39На рассвете они не узнали показавшуюся землю, но увидели бухту с песчаным берегом, к которому они и решили пристать, если удастся. 40Обрубив якоря и оставив их в море, матросы развязали рулевые вёсла, подняли малый парус и направили судно к берегу. 41Корабль налетел на песчаную косу и сел на мель. Нос глубоко увяз и был неподвижен, а корму разбивали волны. 42Солдаты решили убить всех заключённых, чтобы никто из них, выплыв, не сбежал. 43Но офицер хотел спасти Паула и остановил их. Он приказал тем, кто мог плавать, прыгать в воду первыми и плыть к берегу. 44Остальные должны были добираться на досках и на обломках от корабля. Таким образом все благополучно выбрались на берег.
