Псалми 77 NSP - Psaumes 77 BDS

Псалми

New Serbian Translation

Псалми 77

Хоровођи. За Једутуна од Асафа. Псалам.

1Глас свој Богу дижем,
    гласом својим вапим Богу и он ме услиши!
У дану невоље своје Господа сам тражио,
    руке неуморно ноћу сам пружао.
    Али душа моја неће утеху!

Спомињем Бога и јецам,
    јадам се, а дух ми малакше. Села
Капке очне не даш ми да склопим!
    Немиран сам, да причам не могу.
Мислим на минуле дане
    и године давне.
Ноћу се сећам своје песме
    па срцем својим размишљам
    и духом својим испитујем.

Одбацује ли Господ довека?
    Зар се неће опет приклонити?
Је ли му љубав довека ишчезла?
    Је ли пропало обећање дано нараштају сваком?
Зар је Бог заборавио да се смилује
    или је милосрђе своје у свом гневу угушио? Села

10 Рекао сам: „Ово је моја рана –
    десница Свевишњег више није иста!“[a]
11 Спомињем дела Господња,
    чуда твоја од старина памтим.
12 На сва дела твоја мислим,
    разматрам то што си учинио!

13 О, Боже, у Светињи је пут твој!
    Који је бог велик попут Бога нашег?!
14 Ти си Бог што чудеса чиниш,
    силу своју обзнањујеш међу народима.
15 Свој си народ откупио снагом својом,
    синове Јакова и Јосифа. Села

16 Кад те воде угледаше, Боже,
    кад те воде угледаше,
    скупише се, а дубине узбуркаше.
17 Облаци се провалише кишом,
    из облака грмљавина дође
    и севнуше твоје муње.
18 Пролом твога грома беше у вихору,
    муње светом засветлише,
    а земља се дрмала и тресла.
19 По мору је стаза твоја прошла,
    прошао си немирним водама,
    а стопама твојим трага нема.

20 Водио си свој народ ко стадо,
    Мојсијевом и Ароновом руком.

Notas al pie

  1. 77,10 Овај стих може и овако да се преведе: И за овим жалим: за годинама када је десница Господња била испружена.

La Bible du Semeur

Psaumes 77

Dieu aurait-il changé ?

1Au chef de chœur, selon Yedoutoun[a]. Un psaume d’Asaph[b].

J’appelle Dieu, |je crie vers lui ;
j’appelle Dieu, |et il m’écoute.
Au jour de ma détresse, |je m’adresse au Seigneur
tout au long de la nuit, sans cesse, |je tends les mains vers lui,
je reste inconsolable.
Dès que je pense à Dieu, |je me mets à gémir,
et quand je réfléchis, |j’ai l’esprit abattu.
            Pause
Quand je veux m’endormir, |tu me tiens en éveil.
Me voici dans le trouble : |je ne sais plus que dire.
Je songe aux jours passés,
aux années d’autrefois,
j’évoque mes cantiques, |au milieu de la nuit,
je médite en moi-même,
et les questions me viennent :
« L’abandon du Seigneur |va-t-il durer toujours ?
Ne redeviendra-t-il |plus jamais favorable ?
Son amour serait-il |épuisé à jamais ?
Sa parole va-t-elle pour toujours |rester sans suite ?
10 Dieu a-t-il oublié |de manifester sa faveur ?
A-t-il, dans sa colère, |éteint sa compassion ? »
            Pause
11 Voici, me dis-je, |ce qui fait ma souffrance :
« Le Très-Haut n’agit plus |comme autrefois. »
12 Je me rappellerai |ce qu’a fait l’Eternel.
Oui, je veux évoquer |tes prodiges passés,
13 je veux méditer sur toutes tes œuvres,
et réfléchir à tes hauts faits.
14 Dieu, tu agis saintement !
Quel dieu est aussi grand que Dieu ?
15 Car toi, tu es le Dieu |qui réalise des prodiges !
Tu as manifesté |ta puissance parmi les peuples.
16 Et tu as libéré ton peuple,
les enfants de Jacob, |comme ceux de Joseph,
en mettant en œuvre ta force.
            Pause
17 Les eaux[c] t’ont vu, ô Dieu,
les eaux t’ont vu, |et elles se sont mises |à bouillonner,
et même les abîmes |ont été ébranlés.
18 Les nuées déversèrent |de la pluie en torrents,
et dans le ciel d’orage, |retentit le tonnerre.
Tes flèches[d] sillonnaient |le ciel dans tous les sens.
19 Au vacarme de ton tonnerre, |du sein de la tornade,
l’éclat de tes éclairs |illuminait le monde,
et la terre en fut ébranlée, |et se mit à trembler.
20 Au milieu de la mer, |tu as frayé ta route
et tracé ton sentier |parmi les grandes eaux[e].
Et nul n’a discerné |la trace de tes pas.
21 Tu as conduit ton peuple |comme un troupeau
Par le moyen |du ministère de Moïse |et d’Aaron.

Notas al pie

  1. 77.1 Voir note 39.1.
  2. 77.1 Voir note 50.1.
  3. 77.17 Les eaux de la mer des Roseaux lors de l’Exode que rappellent les v. 17-20.
  4. 77.18 C’est-à-dire les éclairs (18.15 ; 97.4 ; 144.6).
  5. 77.20 Voir Ex 14 et 15.