Псалми 74 NSP - Psalm 74 KJV

Псалми

New Serbian Translation

Псалми 74

Асафова поучна песма.

1Зашто си нас, о, Боже, одбацио довека?
    Зашто да се јарост твоја пуши на стадо твоје паше?
Присети се своје заједнице што си је од давнина стекао,
    племена свога наследства које си откупио –
    горе Сион на којој си пребивао.
Кораке своје окрени ка руинама вечним,
    свему чему је наудио противник у Светињи.

Душмани твоји ричу усред твог места састанка,
    поставише заставе своје за знакове.
Познати су као човек
    што секиру на шипражје диже;
и онда секиром и полугама
    све резбарије ломи.
Светилиште твоје до тла спалише,
    опоганише Пребивалиште имена твог.
У срцу су своме рекли: „Хајде да их сасвим потлачимо!“
    Спалили су сва Божија места састанка у земљи.

А наше знакове видели нисмо,
    ни пророка још нема,
    и никога с нама ко би знао – докле?
10 Докле ће се, о, Боже, ругати душманин?
    Хоће ли противник довека твоје име да презире?
11 Зашто руку своју, баш своју десницу, повлачиш?
    Из недара својих извуци је и сатри их!

12 А Бог цар мој је од давнина,
    посред земље спасоносна дела чини.

13 Силом својом ти си море разделио,
    у водама смрскао си главе морским неманима.
14 Левијатану си главе раздробио,
    народима уз обалу за храну си га дао.
15 Ти си дао да набуја и врело и поток,
    ти си непресушне пресушио реке.
16 Твој је дан, баш као и ноћ;
    ти си поставио и месец и сунце.
17 Ти си земљи одредио сваку међу;
    и лето и зиму начинио ти си.

18 Сети се тог противника који те презире, Господе,
    и безумних што презиру ти име.
19 Не дај звери живот голубице своје,
    довека не заборави на живот својих сиромаха.
20 Погледај на савез,
    јер се мрачни крајеви земље напунише местима насиља.
21 Не дај угњетеном да се понижен врати,
    нека име твоје славе и сиромах и убоги.
22 Устани, о, Боже, свој случај одбрани!
    Сети се презира безумног према теби од јутра до сутра.
23 Не заборави глас душмана својих,
    поклич што се непрестано диже,
    оних што се против тебе буне.

King James Version

Psalm 74

1O God, why hast thou cast us off for ever? why doth thine anger smoke against the sheep of thy pasture?

Remember thy congregation, which thou hast purchased of old; the rod of thine inheritance, which thou hast redeemed; this mount Zion, wherein thou hast dwelt.

Lift up thy feet unto the perpetual desolations; even all that the enemy hath done wickedly in the sanctuary.

Thine enemies roar in the midst of thy congregations; they set up their ensigns for signs.

A man was famous according as he had lifted up axes upon the thick trees.

But now they break down the carved work thereof at once with axes and hammers.

They have cast fire into thy sanctuary, they have defiled by casting down the dwelling place of thy name to the ground.

They said in their hearts, Let us destroy them together: they have burned up all the synagogues of God in the land.

We see not our signs: there is no more any prophet: neither is there among us any that knoweth how long.

10 O God, how long shall the adversary reproach? shall the enemy blaspheme thy name for ever?

11 Why withdrawest thou thy hand, even thy right hand? pluck it out of thy bosom.

12 For God is my King of old, working salvation in the midst of the earth.

13 Thou didst divide the sea by thy strength: thou brakest the heads of the dragons in the waters.

14 Thou brakest the heads of leviathan in pieces, and gavest him to be meat to the people inhabiting the wilderness.

15 Thou didst cleave the fountain and the flood: thou driedst up mighty rivers.

16 The day is thine, the night also is thine: thou hast prepared the light and the sun.

17 Thou hast set all the borders of the earth: thou hast made summer and winter.

18 Remember this, that the enemy hath reproached, O Lord, and that the foolish people have blasphemed thy name.

19 O deliver not the soul of thy turtledove unto the multitude of the wicked: forget not the congregation of thy poor for ever.

20 Have respect unto the covenant: for the dark places of the earth are full of the habitations of cruelty.

21 O let not the oppressed return ashamed: let the poor and needy praise thy name.

22 Arise, O God, plead thine own cause: remember how the foolish man reproacheth thee daily.

23 Forget not the voice of thine enemies: the tumult of those that rise up against thee increaseth continually.