Плач Јеремијин 1 NSP - Lamentations 1 KJV

Плач Јеремијин
Elegir capítulo 1

New Serbian Translation

Плач Јеремијин 1

Несрећни град

1Како седи престоница усамљена!
    А некад је пуна људи била.
Град постаде као удовица,
    а некад је свет га поштовао.
Та царица међу градовима
    робиња је сада потлачена.

Грозним плачем сву ноћ плаче,
    низ образе сузе рони.
Никог нема да је теши сада,
    а некада сви јој пријатељи беху.
Савезници сви је издадоше,
    постали су њени непријатељи.

Народ Јудин, робље беспомоћно,
    у невољи, у тешком прогонству,
по туђинским сад живе земљама.
    Нема места где би да почину.
Одасвуд их окружују гонитељи,
    из теснаца никуд да побегну.

Тужни су путеви ка сионском Дому,
    на празнике не долази нико.
Сва су врата разваљена,
    свештеници уздишу једнако,
уплакане су девојке које су некад певале.
    Сион је у горком ропцу.

Над њим сада господаре тлачитељи,
    због победе ликују непријатељи.
Многобројни су греси сионски,
    зато га је Господ изложио патњама.
Насилници заробише децу са Сиона
    и одведоше их у изгнанство.

Повукла се од ћерке сионске,
    повукла се сва слава његова.
Кнезови му постадоше као срне
    исцрпене од глади,
у бежању изгубише снагу
    испред ловаца који их гоне.

Јерусалим, рушевина усамљена,
    свог се сјаја опомиње,
а кад паде непријатељима у руке,
    никог нема да му помоћ пружи.
Гледају га тлачитељи,
    смеју му се зато што је пао.

Тешки греси и страдања тешка

Тешки ли су овог града греси!
    Гадан ли је, нечист ли је!
Ценише га, а сад га презиру:
    Град без части, го је у срамоти.
Само јечи, лице крије,
    осврће се, иза себе гледа.

Види му се да је нечист јако,
    али он не мари што га ово снађе.
Ужасно је како он пропада,
    а никога нема да га теши.
Погледај, Господе, његову невољу,
    јер непријатељи ликују ли, ликују.

10 Непријатељ граби, пљачка,
    све ризнице овог града.
Јерусалим гледа како странци
    проваљују Дому у Светилиште,
а њима си, Господе, забранио
    да ступају где ти збор ступа.

11 Цвили народ, како да не тугује!
    Траже хлеба, трампе драгоцености своје за храну,
не би ли живнули некако.
    „Смилуј ми се – плачу – о, Господе!
Смилуј ми се,
    јер падох у беду.“

Јерусалим у тузи

12 Погледајте ме, сви што пролазите
    – град довикује тужно
Има ли бола сличног овом болу
    што погоди мене?
Како ме је Господ ударио
    у дан кад се на ме разгневио.

13 Послао је огањ са висине,
    разгоре га по мојим костима.
Разапео мрежу испред мојих ногу
    и на земљу оборио.
Уцвилио ме је и ожалостио
    у мукама за сва времена.

14 Све моје грехе на мене навалио,
    руком их својом у бреме свезао,
на мој га је врат натоварио.
    Ослабих од овог терета.
Господ ме је предао мојим душманима,
    ја им се пак не могу супротставити.

15 Свим мојим јунацима
    Господ се наругао.
Дигао је ратнике против мене,
    да побије моје узданице младе.
Као грожђе у муљари
    изгазио је Господ лепу земљу Јудину.

16 Зато из мојих очију као поток лију сузе.
    Утешити не може ме нико;
охрабрити не може ме нико.
    Синови су моји побеђени,
непријатељ ништа народу не остави.

17 Сион руке своје пружа,
    али помоћ нико му не пружа.
Господ поста противник народу Јаковљеву,
    са свих страна наваљују тлачитељи;
с Јерусалимом поступају
    као да је гадост међу њима.

Реч о праведном Богу

18 Господ ме је праведно казнио,
    јер његову реч нисам послушао.
О, чујте ме, одасвуд народи,
    јаде моје гледајте, видите;
девојке моје, младиће моје,
    у прогонство отераше.

19 Позвах своје савезнике,
    а они ми помоћ ускратише.
Свештеници моји и старешине
    по градским улицама помреше,
а само су храну тражили
    не би ли у животу остали.

20 На мој ропац погледај, Господе,
    на измученост душе моје.
У грудима срце ми се грчи,
    жалостан сам због свога пркоса.
По улицама синове моје убијају,
    а унутра, по кућама, смрт коси.

21 Како цвилим, чуј ме.
    Нема никог да ме утеши.
За моју несрећу душмани су чули,
    те ликују зато што си ми је ти послао.
Дај да и мени сване!
    Нека слично мени и душмани пате.

22 Прокуни њихове опачине све,
    рачунај им зло за зло;
мене си већ за грехе казнио,
    и њих казни тако.
Само јечим ја у јаду сада,
    у мом је срцу туга.

King James Version

Lamentations 1

1How doth the city sit solitary, that was full of people! how is she become as a widow! she that was great among the nations, and princess among the provinces, how is she become tributary!

She weepeth sore in the night, and her tears are on her cheeks: among all her lovers she hath none to comfort her: all her friends have dealt treacherously with her, they are become her enemies.

Judah is gone into captivity because of affliction, and because of great servitude: she dwelleth among the heathen, she findeth no rest: all her persecutors overtook her between the straits.

The ways of Zion do mourn, because none come to the solemn feasts: all her gates are desolate: her priests sigh, her virgins are afflicted, and she is in bitterness.

Her adversaries are the chief, her enemies prosper; for the Lord hath afflicted her for the multitude of her transgressions: her children are gone into captivity before the enemy.

And from the daughter of Zion all her beauty is departed: her princes are become like harts that find no pasture, and they are gone without strength before the pursuer.

Jerusalem remembered in the days of her affliction and of her miseries all her pleasant things that she had in the days of old, when her people fell into the hand of the enemy, and none did help her: the adversaries saw her, and did mock at her sabbaths.

Jerusalem hath grievously sinned; therefore she is removed: all that honoured her despise her, because they have seen her nakedness: yea, she sigheth, and turneth backward.

Her filthiness is in her skirts; she remembereth not her last end; therefore she came down wonderfully: she had no comforter. O Lord, behold my affliction: for the enemy hath magnified himself.

10 The adversary hath spread out his hand upon all her pleasant things: for she hath seen that the heathen entered into her sanctuary, whom thou didst command that they should not enter into thy congregation.

11 All her people sigh, they seek bread; they have given their pleasant things for meat to relieve the soul: see, O Lord, and consider; for I am become vile.

12 Is it nothing to you, all ye that pass by? behold, and see if there be any sorrow like unto my sorrow, which is done unto me, wherewith the Lord hath afflicted me in the day of his fierce anger.

13 From above hath he sent fire into my bones, and it prevaileth against them: he hath spread a net for my feet, he hath turned me back: he hath made me desolate and faint all the day.

14 The yoke of my transgressions is bound by his hand: they are wreathed, and come up upon my neck: he hath made my strength to fall, the Lord hath delivered me into their hands, from whom I am not able to rise up.

15 The Lord hath trodden under foot all my mighty men in the midst of me: he hath called an assembly against me to crush my young men: the Lord hath trodden the virgin, the daughter of Judah, as in a winepress.

16 For these things I weep; mine eye, mine eye runneth down with water, because the comforter that should relieve my soul is far from me: my children are desolate, because the enemy prevailed.

17 Zion spreadeth forth her hands, and there is none to comfort her: the Lord hath commanded concerning Jacob, that his adversaries should be round about him: Jerusalem is as a menstruous woman among them.

18 The Lord is righteous; for I have rebelled against his commandment: hear, I pray you, all people, and behold my sorrow: my virgins and my young men are gone into captivity.

19 I called for my lovers, but they deceived me: my priests and mine elders gave up the ghost in the city, while they sought their meat to relieve their souls.

20 Behold, O Lord; for I am in distress: my bowels are troubled; mine heart is turned within me; for I have grievously rebelled: abroad the sword bereaveth, at home there is as death.

21 They have heard that I sigh: there is none to comfort me: all mine enemies have heard of my trouble; they are glad that thou hast done it: thou wilt bring the day that thou hast called, and they shall be like unto me.

22 Let all their wickedness come before thee; and do unto them, as thou hast done unto me for all my transgressions: for my sighs are many, and my heart is faint.