Плач Јеремијин 1 NSP - Lamentations 1 BDS

Плач Јеремијин
Elegir capítulo 1

New Serbian Translation

Плач Јеремијин 1

Несрећни град

1Како седи престоница усамљена!
    А некад је пуна људи била.
Град постаде као удовица,
    а некад је свет га поштовао.
Та царица међу градовима
    робиња је сада потлачена.

Грозним плачем сву ноћ плаче,
    низ образе сузе рони.
Никог нема да је теши сада,
    а некада сви јој пријатељи беху.
Савезници сви је издадоше,
    постали су њени непријатељи.

Народ Јудин, робље беспомоћно,
    у невољи, у тешком прогонству,
по туђинским сад живе земљама.
    Нема места где би да почину.
Одасвуд их окружују гонитељи,
    из теснаца никуд да побегну.

Тужни су путеви ка сионском Дому,
    на празнике не долази нико.
Сва су врата разваљена,
    свештеници уздишу једнако,
уплакане су девојке које су некад певале.
    Сион је у горком ропцу.

Над њим сада господаре тлачитељи,
    због победе ликују непријатељи.
Многобројни су греси сионски,
    зато га је Господ изложио патњама.
Насилници заробише децу са Сиона
    и одведоше их у изгнанство.

Повукла се од ћерке сионске,
    повукла се сва слава његова.
Кнезови му постадоше као срне
    исцрпене од глади,
у бежању изгубише снагу
    испред ловаца који их гоне.

Јерусалим, рушевина усамљена,
    свог се сјаја опомиње,
а кад паде непријатељима у руке,
    никог нема да му помоћ пружи.
Гледају га тлачитељи,
    смеју му се зато што је пао.

Тешки греси и страдања тешка

Тешки ли су овог града греси!
    Гадан ли је, нечист ли је!
Ценише га, а сад га презиру:
    Град без части, го је у срамоти.
Само јечи, лице крије,
    осврће се, иза себе гледа.

Види му се да је нечист јако,
    али он не мари што га ово снађе.
Ужасно је како он пропада,
    а никога нема да га теши.
Погледај, Господе, његову невољу,
    јер непријатељи ликују ли, ликују.

10 Непријатељ граби, пљачка,
    све ризнице овог града.
Јерусалим гледа како странци
    проваљују Дому у Светилиште,
а њима си, Господе, забранио
    да ступају где ти збор ступа.

11 Цвили народ, како да не тугује!
    Траже хлеба, трампе драгоцености своје за храну,
не би ли живнули некако.
    „Смилуј ми се – плачу – о, Господе!
Смилуј ми се,
    јер падох у беду.“

Јерусалим у тузи

12 Погледајте ме, сви што пролазите
    – град довикује тужно
Има ли бола сличног овом болу
    што погоди мене?
Како ме је Господ ударио
    у дан кад се на ме разгневио.

13 Послао је огањ са висине,
    разгоре га по мојим костима.
Разапео мрежу испред мојих ногу
    и на земљу оборио.
Уцвилио ме је и ожалостио
    у мукама за сва времена.

14 Све моје грехе на мене навалио,
    руком их својом у бреме свезао,
на мој га је врат натоварио.
    Ослабих од овог терета.
Господ ме је предао мојим душманима,
    ја им се пак не могу супротставити.

15 Свим мојим јунацима
    Господ се наругао.
Дигао је ратнике против мене,
    да побије моје узданице младе.
Као грожђе у муљари
    изгазио је Господ лепу земљу Јудину.

16 Зато из мојих очију као поток лију сузе.
    Утешити не може ме нико;
охрабрити не може ме нико.
    Синови су моји побеђени,
непријатељ ништа народу не остави.

17 Сион руке своје пружа,
    али помоћ нико му не пружа.
Господ поста противник народу Јаковљеву,
    са свих страна наваљују тлачитељи;
с Јерусалимом поступају
    као да је гадост међу њима.

Реч о праведном Богу

18 Господ ме је праведно казнио,
    јер његову реч нисам послушао.
О, чујте ме, одасвуд народи,
    јаде моје гледајте, видите;
девојке моје, младиће моје,
    у прогонство отераше.

19 Позвах своје савезнике,
    а они ми помоћ ускратише.
Свештеници моји и старешине
    по градским улицама помреше,
а само су храну тражили
    не би ли у животу остали.

20 На мој ропац погледај, Господе,
    на измученост душе моје.
У грудима срце ми се грчи,
    жалостан сам због свога пркоса.
По улицама синове моје убијају,
    а унутра, по кућама, смрт коси.

21 Како цвилим, чуј ме.
    Нема никог да ме утеши.
За моју несрећу душмани су чули,
    те ликују зато што си ми је ти послао.
Дај да и мени сване!
    Нека слично мени и душмани пате.

22 Прокуни њихове опачине све,
    рачунај им зло за зло;
мене си већ за грехе казнио,
    и њих казни тако.
Само јечим ја у јаду сада,
    у мом је срцу туга.

La Bible du Semeur

Lamentations 1

Première élégie : Jérusalem abandonnée à ses ennemis

La cité endeuillée[a]

1Comme[b] elle reste solitaire

la cité qui, naguère, |était si populeuse !
Elle est comme une veuve !
Elle qui était importante |au milieu des nations,
princesse des provinces,
elle est astreinte à la corvée !
Tout au long de la nuit, |elle pleure, et ses larmes |ruissellent sur ses joues.
De tous ceux qui l’aimaient,
aucun ne la console :
tous ses compagnons[c] l’ont trahie
et ils sont devenus ses ennemis.
Juda s’en est allé |dans un pays d’exil, |accablé de misère,
soumis à un dur esclavage.
Le voici qui habite |au sein de peuples étrangers
sans trouver la tranquillité.
Tous ceux qui le pourchassent |l’atteignent
au milieu des détresses.
Les chemins de Sion |sont plongés dans le deuil
parce qu’il ne vient plus personne |pour célébrer les fêtes.
Ses portes sont en pièces,
ses prêtres se lamentent,
ses jeunes filles |sont affligées,
la ville est remplie d’amertume.
Ses oppresseurs |font peser leur domination sur elle,
ses ennemis prospèrent,
car l’Eternel l’a affligée
pour ses nombreux péchés,
et ses petits enfants |sont partis en captivité
poussés par l’ennemi.
La communauté de Sion |a été dépouillée
de toute sa splendeur.
Ses ministres sont devenus |semblables à des cerfs
qui ne trouvent pas de pâture,
qui fuient à bout de forces
devant ceux qui les traquent.
Aux jours de son humiliation
et de sa vie errante,
Jérusalem |se souvient des trésors
qu’elle avait autrefois,
maintenant que son peuple |est, tout entier, tombé |aux mains de l’oppresseur
sans qu’il y ait personne |qui vienne à son secours.
Les ennemis la voient
et font des gorges chaudes |au sujet de sa destruction.
Voici Jérusalem |a gravement péché,
c’est pourquoi elle est devenue |comme un déchet[d].
Tous ceux qui l’honoraient, |maintenant la méprisent,
car ils ont vu sa nudité.
Elle-même en gémit |et se détourne.
Son impureté apparaît |sur les pans de sa robe.
Elle n’a pas songé |à ce qui s’ensuivrait.
Elle est tombée, |sa chute est étonnante
et nul ne la console.
« O Eternel, dit-elle, |vois mon humiliation,
car l’ennemi triomphe. »
10 L’ennemi a pillé
tous ses objets précieux,
elle a vu des gens d’autres peuples
pénétrer dans son sanctuaire.
Pourtant, tu avais dit :
« Ceux-là ne devront pas faire partie |de ta communauté. »
11 Tout son peuple gémit
en recherchant du pain.
Il donne ses trésors |contre des aliments
pour reprendre des forces.
« Vois, Eternel, dit-elle, |et considère
l’abjection où je suis. »

Les plaintes de Jérusalem

12 N’êtes-vous pas touchés,
ô vous tous qui passez par là ?
Regardez et voyez
s’il est une douleur |comparable à la mienne
qui me fait tant souffrir.
L’Eternel me l’a infligée
au jour de sa colère ardente.
13 D’en haut, il a lancé un feu
qui m’a pénétré jusqu’aux os,
il a tendu |un filet sous mes pieds :
il m’a fait reculer
et il a fait de moi |une désolation,
dans la souffrance tout le jour.
14 Il a lié le joug |que composent mes transgressions[e],
sa main les a nouées ensemble,
et elles pèsent sur mon cou.
Il a sapé ma force.
Le Seigneur m’a livrée |au pouvoir d’hommes
auxquels je ne peux résister.
15 Oui, le Seigneur a repoussé[f] |tous les puissants guerriers
qui étaient dans mes murs,
et il a fixé contre moi |un rendez-vous[g]
dans le but de briser |mes jeunes gens.
Le Seigneur a foulé |comme dans un pressoir
la population de Juda.
16 Je pleure donc sur eux ;
j’éclate en longs sanglots,
car le consolateur |qui ranimerait mon courage
est loin de moi.
Mes fils sont tous plongés |dans la désolation,
car l’ennemi |a été le plus fort.

17 Sion étend les mains,
mais nul ne la console.
L’Eternel a donné des ordres,
aux adversaires de Jacob, |pour qu’ils l’encerclent.
Jérusalem est devenue
un déchet à leurs yeux.

18 Mais l’Eternel est juste,
car j’ai été rebelle |à ses commandements.
Ecoutez, je vous prie, |vous, tous les peuples,
et voyez ma douleur :
mes jeunes filles, |mes jeunes gens
sont partis en captivité.
19 J’ai fait appel à mes amants,
mais eux ils m’ont trahie.
Mes prêtres et mes dirigeants
ont péri dans la ville
en cherchant de la nourriture
pour reprendre des forces.
20 Regarde, ô Eternel, |comme je suis dans la détresse ;
tout mon être intérieur |est en bouillonnement.
Mon cœur chavire en moi
parce que je me suis |gravement révoltée.
Tandis qu’à l’extérieur |l’épée me prive |de mes enfants,
à l’intérieur |c’est comme chez la mort.
21 On entend mes gémissements,
mais nul ne me console
et tous mes ennemis, |apprenant mon malheur,
sont dans la joie, |car c’est toi qui as fait cela.
Fais donc venir[h] le jour |que tu as annoncé,
et que mes ennemis |deviennent comme moi !
22 Oh oui, tiens compte |de leur méchanceté,
et traite-les
comme tu m’as traitée
pour punir mes forfaits,
car il n’y a de cesse |à mes gémissements,
mon cœur est affligé.

Notas al pie

  1. 1 titre Les chapitres 1 à 4 forment chacun un poème alphabétique (dont les strophes ou les vers débutent par l’une des lettres de l’alphabet hébreu, dans l’ordre alphabétique).
  2. 1.1 Autre traduction : hélas !
  3. 1.2 C’est-à-dire les alliés dans lesquels elle avait placé sa confiance (voir 2 R 24.2).
  4. 1.8 Autre traduction : un objet de dégoût.
  5. 1.14 Selon le texte hébreu traditionnel. L’ancienne version grecque a : il a fixé son attention sur mes crimes.
  6. 1.15 Autre traduction : écrasé.
  7. 1.15 Autre traduction : il a convoqué une armée contre moi.
  8. 1.21 D’après la version syriaque. Le texte hébreu traditionnel a : tu as fait venir.