Књига пророка Јоне 1 NSP - Jonah 1 MSG

Књига пророка Јоне
Elegir capítulo 1

New Serbian Translation

Књига пророка Јоне 1

Јона бежи од Бога

1Реч Господња дође Јони, сину Амитајеву: „Устани и иди у Ниниву, онај велики град, и проповедај против њега, јер се њихова злоба попела до мене.“

Међутим, Јона устане и побегне од Господа у Тарсис. Дошавши у Јопу, нашао је лађу која је ишла у Тарсис. Платио је возарину и укрцао се у њу да са њима оде у Тарсис и да побегне од Господа. Али Господ подиже велики ветар. Настала је велика бура на мору, па је изгледало да ће се лађа разбити. Уплашивши се, морнари су почели да призивају сваки свог бога и да избацују у море товар што је био у лађи, да је олакшају.

А Јона је сишао под палубу, легао и заспао тврдим сном. Капетан лађе дође к њему и рече му: „Како можеш да спаваш?! Дижи се и призивај свога Бога! Можда ће се Бог обазрети на нас, те нећемо пропасти.“

Тада људи рекоше један другоме: „Хајде да бацимо жреб да видимо због кога нас је снашло ово зло.“ Бацили су жреб и жреб је пао на Јону. Они су га упитали: „Реци нам, зашто нас је снашло ово зло? Каквим се послом бавиш? Одакле долазиш? Која је твоја земља, и ком народу припадаш?“ Јона им одговори: „Ја сам Јеврејин и бојим се Господа, Бога небеског, који је створио море и земљу.“ 10 Људе је обузео велики страх. Питали су га: „Шта си урадио?“ Знали су да бежи од Господа, јер им је са̂м рекао. 11 Онда су га упитали: „Шта да учинимо с тобом да нам се море смири?“ Море је, наиме, почело све више да бесни.

12 Он им одговори: „Подигните ме и баците ме у море и море ће вам се умирити, јер знам да вас је ово велико невреме снашло због мене.“ 13 Но, људи су почели да веслају како би се домогли обале, али нису могли, јер се море још јаче дизало на њих. 14 Тада су призвали Господа говорећи: „Не дај, Господе, да пропаднемо због живота овог човека! Не свали на нас крв невиног човека, јер ти, Господе, чиниш како хоћеш.“ 15 Подигли су Јону, и бацили га у море; и море је престало да бесни. 16 На то је људе обузео велики страх од Господа, па су принели жртву Господу и учинили завете.

The Message

Jonah 1

Running Away from God

11-2 One day long ago, God’s Word came to Jonah, Amittai’s son: “Up on your feet and on your way to the big city of Nineveh! Preach to them. They’re in a bad way and I can’t ignore it any longer.”

But Jonah got up and went the other direction to Tarshish, running away from God. He went down to the port of Joppa and found a ship headed for Tarshish. He paid the fare and went on board, joining those going to Tarshish—as far away from God as he could get.

4-6 But God sent a huge storm at sea, the waves towering.

The ship was about to break into pieces. The sailors were terrified. They called out in desperation to their gods. They threw everything they were carrying overboard to lighten the ship. Meanwhile, Jonah had gone down into the hold of the ship to take a nap. He was sound asleep. The captain came to him and said, “What’s this? Sleeping! Get up! Pray to your god! Maybe your god will see we’re in trouble and rescue us.”

Then the sailors said to one another, “Let’s get to the bottom of this. Let’s draw straws to identify the culprit on this ship who’s responsible for this disaster.”

So they drew straws. Jonah got the short straw.

Then they grilled him: “Confess. Why this disaster? What is your work? Where do you come from? What country? What family?”

He told them, “I’m a Hebrew. I worship God, the God of heaven who made sea and land.”

10 At that, the men were frightened, really frightened, and said, “What on earth have you done!” As Jonah talked, the sailors realized that he was running away from God.

11 They said to him, “What are we going to do with you—to get rid of this storm?” By this time the sea was wild, totally out of control.

12 Jonah said, “Throw me overboard, into the sea. Then the storm will stop. It’s all my fault. I’m the cause of the storm. Get rid of me and you’ll get rid of the storm.”

13 But no. The men tried rowing back to shore. They made no headway. The storm only got worse and worse, wild and raging.

14 Then they prayed to God, “O God! Don’t let us drown because of this man’s life, and don’t blame us for his death. You are God. Do what you think is best.”

15 They took Jonah and threw him overboard. Immediately the sea was quieted down.

16 The sailors were impressed, no longer terrified by the sea, but in awe of God. They worshiped God, offered a sacrifice, and made vows.

17 Then God assigned a huge fish to swallow Jonah. Jonah was in the fish’s belly three days and nights.