1Пуста надежда его поймать,
от одного его вида падешь.
2Нет таких смельчаков, кто бы потревожил его;
кто же тогда способен предстать передо Мной?
3Кто Мне что-либо дал, что Я остался ему должен?
Все, что под небесами, – Мое.
4Не умолчу о членах его,
о силе его и о дивной стати.
5Кто снимет с него верхнюю одежду?
Кто пронзит его двойную броню?41:5 Так в одном из древних переводов; в еврейском тексте: «узду».
6Кто распахнет врата его пасти,
что зубами ужасными окружена?
7На спине у него41:7 Или: «Гордость его». – щитов ряды,
скрепленные намертво, как печатью.
8Каждый из них так подогнан к другому,
что не пройдет меж ними воздух.
9Накрепко сбиты они друг с другом,
примкнули друг к другу, и не расторгнуть их.
10Когда он чихает – блистает свет,
его глаза как лучи зари.
11Пышет из его пасти огонь,
и разлетаются искры.
12Из его ноздрей валит дым,
как из котла, что клокочет над горящим тростником.
13Раздувает угли его дыхание,
и из пасти его пышет пламя.
14В его шее обитает сила,
ужас бежит перед ним.
15Крепко спаяна его плоть,
словно литая, не поколеблется.
16Сердце его твердо, как камень,
твердо, как нижний мельничный жернов.
17Когда он встает, содрогаются сильные;
они от ужаса обезумели41:17 Или: «отступают перед натиском его»..
18Меч, что коснется его, не преуспеет;
не возьмут его ни копье, ни дротик, ни пика.
19Железо с соломою он равняет,
а бронзу – с трухлявым деревом.
20Не обратят его в бегство стрелы,
камни пращников для него как мякина.
21Как солома ему булава,
он над свистом копья смеется.
22Чешуя на его брюхе подобна острым черепкам,
он на грязь налегает, как молотильная доска41:22 Молотильная доска – платформа из тяжелых досок, груженная сверху и снабженная снизу острыми железными зубьями, использовавшаяся для молотьбы зерна..
23Кипятит он пучину, как котел,
заставляет море бурлить, как кипящую мазь.
24За ним остается светящийся след,
бездна кажется пеной белой.
25Нет ему равного на земле –
он сотворен бесстрашным,
26На все надменное свысока он смотрит –
он царит над всем горделивым.
1Не дивља ли када га пробудиш?
А ко је тај што би пред мене да стане?
2Зар ми је ко икада дао шта, да би му ја то вратио?
Па све је моје под небесима!
3О удовима његовим ја да ћутим нећу,
ни о његовој снази, ни о складу његовог тела.
4Ко ће да му разоткрије површину његове одеће?
Дупли оклоп ко да му пробије?
5Ко би да му чељусти разјапи
када је страва око његових зуба?
6Леђа су му од низова крљушти поређаних
и чврсто спојених.
7Пријањају једна уз другу,
ни ваздух међу њима не пролази.
8Спојене су међу собом, једна другу држе,
размака немају.
9Кад он кине, ко да муња сине;
очи му се црвене ко зора.
10Пламен му из уста сукља,
жеравице ватрене врцају.
11Пара му се диже из ноздрва,
ко котао кључа и прелива.
12Својим дахом угаљ распирује,
из ждрела му ватра пламти.
13Њему снага почива у шији,
испред њега наступа страхота.
14Набори му на телу пријањају,
чврсти су и непомични.
15Срце му је као камен тврдо,
тврдо му је као доњи жрвањ.
16Кад се дигне, застрепе делије,
пред ломњавом одступају.
17Ко га мачем и дохвати –
ништа му не вреди –
тако и копљем,
стрелом ил’ оствама.
18Гвожђе му је попут плеве,
а бронза му као дрво труло.
19Њега стрела потерати неће,
а камење из праћке за њега је плева.
20Као прутић њему је тољага,
фијуку се копља он подсмева.
21Стомак му је ко од ломљених црепова,
па кроз блато прође ко дрљача.
22Због њега дубина проври као лонац,
море се пени као казан масти.
23За собом оставља траг од пене,
па се чини да је дубина оседела.
24Нико му сличан на земљи није!
То је створење које страха нема!
25Он гледа сваког ко је поносан
јер он је цар свих поносних!“
