New Living Translation

Lamentations 1

Sorrow in Jerusalem

1Jerusalem, once so full of people,
    is now deserted.
She who was once great among the nations
    now sits alone like a widow.
Once the queen of all the earth,
    she is now a slave.

She sobs through the night;
    tears stream down her cheeks.
Among all her lovers,
    there is no one left to comfort her.
All her friends have betrayed her
    and become her enemies.

Judah has been led away into captivity,
    oppressed with cruel slavery.
She lives among foreign nations
    and has no place of rest.
Her enemies have chased her down,
    and she has nowhere to turn.

The roads to Jerusalem[a] are in mourning,
    for crowds no longer come to celebrate the festivals.
The city gates are silent,
    her priests groan,
her young women are crying—
    how bitter is her fate!

Her oppressors have become her masters,
    and her enemies prosper,
for the Lord has punished Jerusalem
    for her many sins.
Her children have been captured
    and taken away to distant lands.

All the majesty of beautiful Jerusalem[b]
    has been stripped away.
Her princes are like starving deer
    searching for pasture.
They are too weak to run
    from the pursuing enemy.

In the midst of her sadness and wandering,
    Jerusalem remembers her ancient splendor.
But now she has fallen to her enemy,
    and there is no one to help her.
Her enemy struck her down
    and laughed as she fell.

Jerusalem has sinned greatly,
    so she has been tossed away like a filthy rag.
All who once honored her now despise her,
    for they have seen her stripped naked and humiliated.
All she can do is groan
    and hide her face.

She defiled herself with immorality
    and gave no thought to her future.
Now she lies in the gutter
    with no one to lift her out.
Lord, see my misery,” she cries.
    “The enemy has triumphed.”

10 The enemy has plundered her completely,
    taking every precious thing she owns.
She has seen foreigners violate her sacred Temple,
    the place the Lord had forbidden them to enter.

11 Her people groan as they search for bread.
    They have sold their treasures for food to stay alive.
“O Lord, look,” she mourns,
    “and see how I am despised.

12 “Does it mean nothing to you, all you who pass by?
    Look around and see if there is any suffering like mine,
which the Lord brought on me
    when he erupted in fierce anger.

13 “He has sent fire from heaven that burns in my bones.
    He has placed a trap in my path and turned me back.
He has left me devastated,
    racked with sickness all day long.

14 “He wove my sins into ropes
    to hitch me to a yoke of captivity.
The Lord sapped my strength and turned me over to my enemies;
    I am helpless in their hands.

15 “The Lord has treated my mighty men
    with contempt.
At his command a great army has come
    to crush my young warriors.
The Lord has trampled his beloved city[c]
    like grapes are trampled in a winepress.

16 “For all these things I weep;
    tears flow down my cheeks.
No one is here to comfort me;
    any who might encourage me are far away.
My children have no future,
    for the enemy has conquered us.”

17 Jerusalem reaches out for help,
    but no one comforts her.
Regarding his people Israel,[d]
    the Lord has said,
“Let their neighbors be their enemies!
    Let them be thrown away like a filthy rag!”

18 “The Lord is right,” Jerusalem says,
    “for I rebelled against him.
Listen, people everywhere;
    look upon my anguish and despair,
for my sons and daughters
    have been taken captive to distant lands.

19 “I begged my allies for help,
    but they betrayed me.
My priests and leaders
    starved to death in the city,
even as they searched for food
    to save their lives.

20 Lord, see my anguish!
    My heart is broken
and my soul despairs,
    for I have rebelled against you.
In the streets the sword kills,
    and at home there is only death.

21 “Others heard my groans,
    but no one turned to comfort me.
When my enemies heard about my troubles,
    they were happy to see what you had done.
Oh, bring the day you promised,
    when they will suffer as I have suffered.

22 “Look at all their evil deeds, Lord.
    Punish them,
as you have punished me
    for all my sins.
My groans are many,
    and I am sick at heart.”

Notas al pie

  1. 1:4 Hebrew Zion; also in 1:17.
  2. 1:6 Hebrew of the daughter of Zion.
  3. 1:15 Hebrew the virgin daughter of Judah.
  4. 1:17 Hebrew Jacob. The names “Jacob” and “Israel” are often interchanged throughout the Old Testament, referring sometimes to the individual patriarch and sometimes to the nation.

New Serbian Translation

Плач Јеремијин 1

Несрећни град

1Како седи престоница усамљена!
    А некад је пуна људи била.
Град постаде као удовица,
    а некад је свет га поштовао.
Та царица међу градовима
    робиња је сада потлачена.

Грозним плачем сву ноћ плаче,
    низ образе сузе рони.
Никог нема да је теши сада,
    а некада сви јој пријатељи беху.
Савезници сви је издадоше,
    постали су њени непријатељи.

Народ Јудин, робље беспомоћно,
    у невољи, у тешком прогонству,
по туђинским сад живе земљама.
    Нема места где би да почину.
Одасвуд их окружују гонитељи,
    из теснаца никуд да побегну.

Тужни су путеви ка сионском Дому,
    на празнике не долази нико.
Сва су врата разваљена,
    свештеници уздишу једнако,
уплакане су девојке које су некад певале.
    Сион је у горком ропцу.

Над њим сада господаре тлачитељи,
    због победе ликују непријатељи.
Многобројни су греси сионски,
    зато га је Господ изложио патњама.
Насилници заробише децу са Сиона
    и одведоше их у изгнанство.

Повукла се од ћерке сионске,
    повукла се сва слава његова.
Кнезови му постадоше као срне
    исцрпене од глади,
у бежању изгубише снагу
    испред ловаца који их гоне.

Јерусалим, рушевина усамљена,
    свог се сјаја опомиње,
а кад паде непријатељима у руке,
    никог нема да му помоћ пружи.
Гледају га тлачитељи,
    смеју му се зато што је пао.

Тешки греси и страдања тешка

Тешки ли су овог града греси!
    Гадан ли је, нечист ли је!
Ценише га, а сад га презиру:
    Град без части, го је у срамоти.
Само јечи, лице крије,
    осврће се, иза себе гледа.

Види му се да је нечист јако,
    али он не мари што га ово снађе.
Ужасно је како он пропада,
    а никога нема да га теши.
Погледај, Господе, његову невољу,
    јер непријатељи ликују ли, ликују.

10 Непријатељ граби, пљачка,
    све ризнице овог града.
Јерусалим гледа како странци
    проваљују Дому у Светилиште,
а њима си, Господе, забранио
    да ступају где ти збор ступа.

11 Цвили народ, како да не тугује!
    Траже хлеба, трампе драгоцености своје за храну,
не би ли живнули некако.
    „Смилуј ми се – плачу – о, Господе!
Смилуј ми се,
    јер падох у беду.“

Јерусалим у тузи

12 Погледајте ме, сви што пролазите
    – град довикује тужно
Има ли бола сличног овом болу
    што погоди мене?
Како ме је Господ ударио
    у дан кад се на ме разгневио.

13 Послао је огањ са висине,
    разгоре га по мојим костима.
Разапео мрежу испред мојих ногу
    и на земљу оборио.
Уцвилио ме је и ожалостио
    у мукама за сва времена.

14 Све моје грехе на мене навалио,
    руком их својом у бреме свезао,
на мој га је врат натоварио.
    Ослабих од овог терета.
Господ ме је предао мојим душманима,
    ја им се пак не могу супротставити.

15 Свим мојим јунацима
    Господ се наругао.
Дигао је ратнике против мене,
    да побије моје узданице младе.
Као грожђе у муљари
    изгазио је Господ лепу земљу Јудину.

16 Зато из мојих очију као поток лију сузе.
    Утешити не може ме нико;
охрабрити не може ме нико.
    Синови су моји побеђени,
непријатељ ништа народу не остави.

17 Сион руке своје пружа,
    али помоћ нико му не пружа.
Господ поста противник народу Јаковљеву,
    са свих страна наваљују тлачитељи;
с Јерусалимом поступају
    као да је гадост међу њима.

Реч о праведном Богу

18 Господ ме је праведно казнио,
    јер његову реч нисам послушао.
О, чујте ме, одасвуд народи,
    јаде моје гледајте, видите;
девојке моје, младиће моје,
    у прогонство отераше.

19 Позвах своје савезнике,
    а они ми помоћ ускратише.
Свештеници моји и старешине
    по градским улицама помреше,
а само су храну тражили
    не би ли у животу остали.

20 На мој ропац погледај, Господе,
    на измученост душе моје.
У грудима срце ми се грчи,
    жалостан сам због свога пркоса.
По улицама синове моје убијају,
    а унутра, по кућама, смрт коси.

21 Како цвилим, чуј ме.
    Нема никог да ме утеши.
За моју несрећу душмани су чули,
    те ликују зато што си ми је ти послао.
Дај да и мени сване!
    Нека слично мени и душмани пате.

22 Прокуни њихове опачине све,
    рачунај им зло за зло;
мене си већ за грехе казнио,
    и њих казни тако.
Само јечим ја у јаду сада,
    у мом је срцу туга.