1»¡Y ahora resulta que de mí se burlan
jovencitos a cuyos padres no habría puesto
ni con mis perros ovejeros!
2¿De qué me habría servido la fuerza de sus manos,
si no tenían ya fuerza para nada?
3Retorciéndose de hambre y de necesidad,
rondaban30:3 rondaban. Alt. roían. en la noche por tierras desoladas,
por páramos deshabitados.
4En los matorrales arrancaban hierbas amargas
y comían30:4 comían. Alt. se calentaban con. raíces de retama.
5Habían sido excluidos de la comunidad,
acusados a gritos como ladrones.
6Se vieron obligados a vivir
en el lecho de los arroyos secos,
entre las grietas y en las cuevas.
7Bramaban entre los matorrales,
se amontonaban entre la maleza.
8Gente vil, generación infame,
fueron expulsados de la tierra.
9»¡Y ahora resulta que soy tema de sus parodias!
¡Me he vuelto su hazmerreír!
10Les doy asco y se alejan de mí;
no vacilan en escupirme en la cara.
11Ahora que Dios me ha humillado por completo,
no se refrenan en mi presencia.
12A mi derecha, me ataca el populacho;30:12 populacho. Palabra de difícil traducción.
tienden trampas a mis pies
y levantan rampas de asalto para atacarme.
13Han irrumpido en mi camino;
sin ayuda de nadie han logrado destruirme.30:13 sin ayuda … destruirme. Alt. han logrado destruirme, y dicen: “Nadie puede ayudarlo”.
14Avanzan como a través de una ancha brecha;
irrumpen entre las ruinas.
15El terror me ha sobrecogido;
mi dignidad se esfuma como el viento,
¡mi salvación se desvanece como las nubes!
16»Y ahora la vida se me escapa;
me oprimen los días de sufrimiento.
17La noche me taladra los huesos;
el dolor que me corroe no tiene fin.
18Como con un manto, Dios me envuelve con su poder;
me ahoga como el cuello de mi ropa.
19Me arroja con fuerza en el fango
y me reduce a polvo y ceniza.
20»A ti clamo, Dios, pero no me respondes;
me hago presente, pero tú apenas me miras.
21Implacable, te vuelves contra mí;
con el poder de tu brazo me atacas.
22Me arrebatas, me lanzas al30:22 me lanzas al. Lit. me haces cabalgar sobre el. viento;
me arrojas al ojo de la tormenta.
23Sé muy bien que me llevas a la muerte,
a la morada final de todos los vivientes.
24»Pero nadie golpea al que está derrotado,
al que en su angustia reclama auxilio.
25¿Acaso no he llorado por los que sufren?
¿No me he condolido por los pobres?
26Cuando esperaba lo bueno, vino lo malo;
cuando buscaba la luz, vinieron las sombras.
27No cesa la agitación que me invade;
me enfrento a días de sufrimiento.
28Ando apesadumbrado, pero no a causa del sol;
me presento en la asamblea y pido ayuda.
29He llegado a ser hermano de los chacales,
compañero de los avestruces.
30La piel se me ha requemado y se me cae;
el cuerpo me arde por la fiebre.
31El tono de mi arpa es de lamento;
el son de mi flauta es de tristeza.
1А сад ми се смеју млађи од мене,
они чије очеве нисам хтео
ни са псима стада свога!
2А и шта бих са њихових руку снагом?
Усахла је та снага у њима.
3Спарушени су од беде и глади,
ти што глођу штагод по пустари,
у сумраку, по рушевинама и развалинама.
4Они чупају слез по честарима
и корен смреке себи за храну.
5Отерани су из друштва,
људи на њих вичу као на лопова.
6Ено их у јаругама потока,
коначе по јамама у земљи и по камењарима.
7Запомажу међу грмљем,
скупљају се у копривама.
8Синови су безумника,
сој безимених из земље протераних.
9А сад сам им песма ругалица,
постао сам прича за њих!
10Гаде ме се, стоје издалека,
не либе се да ме у лице пљуну.
11Јер Бог је развезао мог шатора уже,
ударио ме је, а људи се на мене разуларише.
12Мени с десна диже се младалачка руља,
терају ме да бежим,
против мене насипају бедеме пропасти.
13Руше ми путеве,
успешно ме разарају
и за то им помоћ није потребна.
14Навиру ко кроз широк процеп,
наваљују преко развалина.
15Ненадане страхоте пале су на мене,
попут ветра разгоне ми достојанство,
а моје спасење нестаде ко облак.
16Сад се душа моја разлила у мени,
јер су ме сустигли дани јада.
17Кости моје ноћ пробада у мени,
болови ме глођу без престанка.
18Одора се моја изобличила од силе велике,
сапела ме као крагна од тунике моје.
19Он ме је у блато бацио,
сад сам налик праху и пепелу.
20За помоћ ја теби вапим,
ал’ се не одазиваш;
а када сам стао,
на мене си пажњу обратио.
21У крвника мога си се претворио,
силом руке своје си ме спопао.
22Винуо си ме да ветар зајашем,
растапаш ме у олуји.
23Јер ја знам да ме у смрт одводиш,
у кућу састанка свих који су живи.
24Али нико не пружа руку своју руини,
макар да за помоћ вапи у пропасти својој.
25Зар ја нисам заплакао ради невољника?
Зар ми душа зајецала није ради убогога?
26Али кад сам чекао на добро,
зло је дошло;
када сам се понадао светлу,
пристигла је тама.
27Утроба је моја устрептала и није се примирила,
дани патње су ме задесили.
28Поцрнео ходам, али не од сунца;
устајем у збору и вичем за помоћ.
29Збратимљен сам са шакалима,
пријатељ сам нојевима.
30Поцрнела кожа је на мени,
од грознице цвокоћу ми кости.
31Моја лира сад је за кукњаву,
а свирала моја за плач нарикача.
