New International Version

Lamentations 2:1-22

This chapter is an acrostic poem, the verses of which begin with the successive letters of the Hebrew alphabet. 1How the Lord has covered Daughter Zion

with the cloud of his anger2:1 Or How the Lord in his anger / has treated Daughter Zion with contempt!

He has hurled down the splendor of Israel

from heaven to earth;

he has not remembered his footstool

in the day of his anger.

2Without pity the Lord has swallowed up

all the dwellings of Jacob;

in his wrath he has torn down

the strongholds of Daughter Judah.

He has brought her kingdom and its princes

down to the ground in dishonor.

3In fierce anger he has cut off

every horn2:3 Or off / all the strength; or every king2:3 Horn here symbolizes strength. of Israel.

He has withdrawn his right hand

at the approach of the enemy.

He has burned in Jacob like a flaming fire

that consumes everything around it.

4Like an enemy he has strung his bow;

his right hand is ready.

Like a foe he has slain

all who were pleasing to the eye;

he has poured out his wrath like fire

on the tent of Daughter Zion.

5The Lord is like an enemy;

he has swallowed up Israel.

He has swallowed up all her palaces

and destroyed her strongholds.

He has multiplied mourning and lamentation

for Daughter Judah.

6He has laid waste his dwelling like a garden;

he has destroyed his place of meeting.

The Lord has made Zion forget

her appointed festivals and her Sabbaths;

in his fierce anger he has spurned

both king and priest.

7The Lord has rejected his altar

and abandoned his sanctuary.

He has given the walls of her palaces

into the hands of the enemy;

they have raised a shout in the house of the Lord

as on the day of an appointed festival.

8The Lord determined to tear down

the wall around Daughter Zion.

He stretched out a measuring line

and did not withhold his hand from destroying.

He made ramparts and walls lament;

together they wasted away.

9Her gates have sunk into the ground;

their bars he has broken and destroyed.

Her king and her princes are exiled among the nations,

the law is no more,

and her prophets no longer find

visions from the Lord.

10The elders of Daughter Zion

sit on the ground in silence;

they have sprinkled dust on their heads

and put on sackcloth.

The young women of Jerusalem

have bowed their heads to the ground.

11My eyes fail from weeping,

I am in torment within;

my heart is poured out on the ground

because my people are destroyed,

because children and infants faint

in the streets of the city.

12They say to their mothers,

“Where is bread and wine?”

as they faint like the wounded

in the streets of the city,

as their lives ebb away

in their mothers’ arms.

13What can I say for you?

With what can I compare you,

Daughter Jerusalem?

To what can I liken you,

that I may comfort you,

Virgin Daughter Zion?

Your wound is as deep as the sea.

Who can heal you?

14The visions of your prophets

were false and worthless;

they did not expose your sin

to ward off your captivity.

The prophecies they gave you

were false and misleading.

15All who pass your way

clap their hands at you;

they scoff and shake their heads

at Daughter Jerusalem:

“Is this the city that was called

the perfection of beauty,

the joy of the whole earth?”

16All your enemies open their mouths

wide against you;

they scoff and gnash their teeth

and say, “We have swallowed her up.

This is the day we have waited for;

we have lived to see it.”

17The Lord has done what he planned;

he has fulfilled his word,

which he decreed long ago.

He has overthrown you without pity,

he has let the enemy gloat over you,

he has exalted the horn2:17 Horn here symbolizes strength. of your foes.

18The hearts of the people

cry out to the Lord.

You walls of Daughter Zion,

let your tears flow like a river

day and night;

give yourself no relief,

your eyes no rest.

19Arise, cry out in the night,

as the watches of the night begin;

pour out your heart like water

in the presence of the Lord.

Lift up your hands to him

for the lives of your children,

who faint from hunger

at every street corner.

20“Look, Lord, and consider:

Whom have you ever treated like this?

Should women eat their offspring,

the children they have cared for?

Should priest and prophet be killed

in the sanctuary of the Lord?

21“Young and old lie together

in the dust of the streets;

my young men and young women

have fallen by the sword.

You have slain them in the day of your anger;

you have slaughtered them without pity.

22“As you summon to a feast day,

so you summoned against me terrors on every side.

In the day of the Lord’s anger

no one escaped or survived;

those I cared for and reared

my enemy has destroyed.”

New Serbian Translation

Плач Јеремијин 2:1-22

Гнев Божији је велик

1Када се Господ разгневио,

ћерку је сионску у таму завио.

Сјајни град светлости небеске,

у рушевине претвори земаљске.

Славни Дом, дику Израиљеву,

он напусти у дан гнева свога.

2Господ је сатро без милости,

сва села у Јаковљевој земљи.

Кад се разгневио, он је разорио

све тврђаве што држе Јудејци;

са земљом је сравнио и проклео

царство и његове главаре.

3У распаљеној својој јарости,

сву моћ израиљску он је скрхао.

Кад је непријатељ насрнуо,

десницу своју Бог нам је ускратио.

Као огањ плануо је у Јакову,

око себе све је попалио.

4Као непријатељ лук је свој затегао,

као душман је навалио,

убијао све што нам је оку драго,

све чему се радовасмо.

На шаторе ћерке сионске

сасу своју срџбу распаљену.

5Господ је као непријатељ постао:

Израиљев народ разорио,

све његове дворе порушио,

све тврђаве њему разорио;

Јудином народу умножио је јаде,

нагомилао јецање и уздисаје.

Одбачени, укинути, разорени…

6Сеницу је растурио у комаде,

разорио место за службе Божије.

На Сиону Господ у заборав баци

и празник и суботу;

разгневио се и презрео

и цара и свештеника.

7Господ је свој жртвеник одбацио,

Светилиште своје је оскрнавио;

предао у руке душманске

да руше бедеме и дворе,

да урлају по Господњем Дому,

где ми некад празновасмо.

8Господ је одлучио да руши,

да попадају зидови ћерке сионске;

одредио је меру рушења

и није се устезала рука његова.

Спољни зидови, други ред зидова,

оронули тужно леже.

9Вратнице су спаљене и поломљене,

он им је здробио резе и греде.

Цар и кнезови су у прогонству,

нема никог да нас учи Закону,

нити се јављају виђења,

дар Господњи пророцима.

10Старешине ћерке сионске

по земљи су поседали и ћуте,

главе своје прашином посипају,

обавили кострет око тела.

Све до земље спустиле су главе

јерусалимске девојке младе.

11Од плакања ишчилеше ми очи,

у ропцу ми душа грца,

жалост ме је исцрпла потпуно,

јер посматрам слом народа мога:

деца и одојчад умиру

по трговима града срушенога.

12Говораху својим матерама:

„Где је жито? Где је пиће?“

и слично рањеницима обамиру

по трговима града срушенога

и душе своје испуштају

на грудима својих мајки.

Стварност је сурова

13О, Јерусалиме, о, мили граде,

коме си сличан, налик си на кога?

Како да те утешим, о, девице, ћерко сионска?

Да ли је овако пострадао ико?

Несрећа је твоја безгранична, као море.

Да те исцели неко?

14Твоји пророци немају пророштва

осим обмана и лажи.

На кривицу твоју не указују,

заваравају те,

од изгнанства одвраћају.

Лажним те пророштвима убеђују,

те избегаваш покајање.

15Руга ти се, пљеска рукама

народ који пролази крај града.

Звижде и главом одмахују

над рушевинама јерусалимским:

„Је ли то та варош савршено лепа?

Је ли то радост целе земље?“

16Смеју ти се, над тобом се церекају

сви непријатељи твоји.

Криве усне, кезе зубе,

па говоре: „Ми смо га слистили!

Ово је оно што смо чекали!

Дочекасмо. Очи наше видеше!“

17Господ је извршио своју намеру,

одржао је реч своју.

Од давнина нас је он опомињао,

сад нас без милости разорио.

Непријатељ победнички ликује,

противник се нашем поразу весели.

Вапај и молитва – то остаје пред Богом

18И зидови твоји нека вапе,

јецај, ћерко сионска, призивај Господа!

Нека теку сузе твоје

као потоци и дању и ноћу.

Не дај себи одмора, наричи!

Не дај мира зеницама, плачи!

19Током ноћи дижи се и вичи,

призивај га сваког часа,

изливај срце као воду пред лицем Господа,

да се смилује нејачи твојој,

деци што од глади скапавају

по угловима свих улица.

20Погледај, погледај, о, Господе!

Кога си то на муке бацио?

Зар жене да пород свој једу?

Зар оне што у наручју њишу?

Зар у самом Светилишту кољу

свештенике твоје и пророке твоје?

21По улици леже у прашини,

мртва леже деца са старцима;

девојке моје и младићи

леже мачем побијени.

Ти их поби у дан гнева свога,

ти их покла без милости.

22Као да је дан празника, са свих страна

сабрао си све ужасе на ме.

У дан гнева твога

нико није преживео, нико утекао.

Децу моју одњихану и одраслу

побио је душманин клети.