This chapter is an acrostic poem, the verses of which begin with the successive letters of the Hebrew alphabet. 1How deserted lies the city,
once so full of people!
How like a widow is she,
who once was great among the nations!
She who was queen among the provinces
has now become a slave.
2Bitterly she weeps at night,
tears are on her cheeks.
Among all her lovers
there is no one to comfort her.
All her friends have betrayed her;
they have become her enemies.
3After affliction and harsh labor,
Judah has gone into exile.
She dwells among the nations;
she finds no resting place.
All who pursue her have overtaken her
in the midst of her distress.
4The roads to Zion mourn,
for no one comes to her appointed festivals.
All her gateways are desolate,
her priests groan,
her young women grieve,
and she is in bitter anguish.
5Her foes have become her masters;
her enemies are at ease.
The Lord has brought her grief
because of her many sins.
Her children have gone into exile,
captive before the foe.
6All the splendor has departed
from Daughter Zion.
Her princes are like deer
that find no pasture;
in weakness they have fled
before the pursuer.
7In the days of her affliction and wandering
Jerusalem remembers all the treasures
that were hers in days of old.
When her people fell into enemy hands,
there was no one to help her.
Her enemies looked at her
and laughed at her destruction.
8Jerusalem has sinned greatly
and so has become unclean.
All who honored her despise her,
for they have all seen her naked;
she herself groans
and turns away.
9Her filthiness clung to her skirts;
she did not consider her future.
Her fall was astounding;
there was none to comfort her.
“Look, Lord, on my affliction,
for the enemy has triumphed.”
10The enemy laid hands
on all her treasures;
she saw pagan nations
enter her sanctuary—
those you had forbidden
to enter your assembly.
11All her people groan
as they search for bread;
they barter their treasures for food
to keep themselves alive.
“Look, Lord, and consider,
for I am despised.”
12“Is it nothing to you, all you who pass by?
Look around and see.
Is any suffering like my suffering
that was inflicted on me,
that the Lord brought on me
in the day of his fierce anger?
13“From on high he sent fire,
sent it down into my bones.
He spread a net for my feet
and turned me back.
He made me desolate,
faint all the day long.
14“My sins have been bound into a yoke1:14 Most Hebrew manuscripts; many Hebrew manuscripts and Septuagint He kept watch over my sins;
by his hands they were woven together.
They have been hung on my neck,
and the Lord has sapped my strength.
He has given me into the hands
of those I cannot withstand.
15“The Lord has rejected
all the warriors in my midst;
he has summoned an army against me
to1:15 Or has set a time for me / when he will crush my young men.
In his winepress the Lord has trampled
Virgin Daughter Judah.
16“This is why I weep
and my eyes overflow with tears.
No one is near to comfort me,
no one to restore my spirit.
My children are destitute
because the enemy has prevailed.”
17Zion stretches out her hands,
but there is no one to comfort her.
The Lord has decreed for Jacob
that his neighbors become his foes;
Jerusalem has become
an unclean thing among them.
18“The Lord is righteous,
yet I rebelled against his command.
Listen, all you peoples;
look on my suffering.
My young men and young women
have gone into exile.
19“I called to my allies
but they betrayed me.
My priests and my elders
perished in the city
while they searched for food
to keep themselves alive.
20“See, Lord, how distressed I am!
I am in torment within,
and in my heart I am disturbed,
for I have been most rebellious.
Outside, the sword bereaves;
inside, there is only death.
21“People have heard my groaning,
but there is no one to comfort me.
All my enemies have heard of my distress;
they rejoice at what you have done.
May you bring the day you have announced
so they may become like me.
22“Let all their wickedness come before you;
deal with them
as you have dealt with me
because of all my sins.
My groans are many
and my heart is faint.”
Несрећни град
1Како седи престоница усамљена!
А некад је пуна људи била.
Град постаде као удовица,
а некад је свет га поштовао.
Та царица међу градовима
робиња је сада потлачена.
2Грозним плачем сву ноћ плаче,
низ образе сузе рони.
Никог нема да је теши сада,
а некада сви јој пријатељи беху.
Савезници сви је издадоше,
постали су њени непријатељи.
3Народ Јудин, робље беспомоћно,
у невољи, у тешком прогонству,
по туђинским сад живе земљама.
Нема места где би да почину.
Одасвуд их окружују гонитељи,
из теснаца никуд да побегну.
4Тужни су путеви ка сионском Дому,
на празнике не долази нико.
Сва су врата разваљена,
свештеници уздишу једнако,
уплакане су девојке које су некад певале.
Сион је у горком ропцу.
5Над њим сада господаре тлачитељи,
због победе ликују непријатељи.
Многобројни су греси сионски,
зато га је Господ изложио патњама.
Насилници заробише децу са Сиона
и одведоше их у изгнанство.
6Повукла се од ћерке сионске,
повукла се сва слава његова.
Кнезови му постадоше као срне
исцрпене од глади,
у бежању изгубише снагу
испред ловаца који их гоне.
7Јерусалим, рушевина усамљена,
свог се сјаја опомиње,
а кад паде непријатељима у руке,
никог нема да му помоћ пружи.
Гледају га тлачитељи,
смеју му се зато што је пао.
Тешки греси и страдања тешка
8Тешки ли су овог града греси!
Гадан ли је, нечист ли је!
Ценише га, а сад га презиру:
Град без части, го је у срамоти.
Само јечи, лице крије,
осврће се, иза себе гледа.
9Види му се да је нечист јако,
али он не мари што га ово снађе.
Ужасно је како он пропада,
а никога нема да га теши.
Погледај, Господе, његову невољу,
јер непријатељи ликују ли, ликују.
10Непријатељ граби, пљачка,
све ризнице овог града.
Јерусалим гледа како странци
проваљују Дому у Светилиште,
а њима си, Господе, забранио
да ступају где ти збор ступа.
11Цвили народ, како да не тугује!
Траже хлеба, трампе драгоцености своје за храну,
не би ли живнули некако.
„Смилуј ми се – плачу – о, Господе!
Смилуј ми се,
јер падох у беду.“
Јерусалим у тузи
12Погледајте ме, сви што пролазите
– град довикује тужно –
Има ли бола сличног овом болу
што погоди мене?
Како ме је Господ ударио
у дан кад се на ме разгневио.
13Послао је огањ са висине,
разгоре га по мојим костима.
Разапео мрежу испред мојих ногу
и на земљу оборио.
Уцвилио ме је и ожалостио
у мукама за сва времена.
14Све моје грехе на мене навалио,
руком их својом у бреме свезао,
на мој га је врат натоварио.
Ослабих од овог терета.
Господ ме је предао мојим душманима,
ја им се пак не могу супротставити.
15Свим мојим јунацима
Господ се наругао.
Дигао је ратнике против мене,
да побије моје узданице младе.
Као грожђе у муљари
изгазио је Господ лепу земљу Јудину.
16Зато из мојих очију као поток лију сузе.
Утешити не може ме нико;
охрабрити не може ме нико.
Синови су моји побеђени,
непријатељ ништа народу не остави.
17Сион руке своје пружа,
али помоћ нико му не пружа.
Господ поста противник народу Јаковљеву,
са свих страна наваљују тлачитељи;
с Јерусалимом поступају
као да је гадост међу њима.
Реч о праведном Богу
18Господ ме је праведно казнио,
јер његову реч нисам послушао.
О, чујте ме, одасвуд народи,
јаде моје гледајте, видите;
девојке моје, младиће моје,
у прогонство отераше.
19Позвах своје савезнике,
а они ми помоћ ускратише.
Свештеници моји и старешине
по градским улицама помреше,
а само су храну тражили
не би ли у животу остали.
20На мој ропац погледај, Господе,
на измученост душе моје.
У грудима срце ми се грчи,
жалостан сам због свога пркоса.
По улицама синове моје убијају,
а унутра, по кућама, смрт коси.
21Како цвилим, чуј ме.
Нема никог да ме утеши.
За моју несрећу душмани су чули,
те ликују зато што си ми је ти послао.
Дај да и мени сване!
Нека слично мени и душмани пате.
22Прокуни њихове опачине све,
рачунај им зло за зло;
мене си већ за грехе казнио,
и њих казни тако.
Само јечим ја у јаду сада,
у мом је срцу туга.
