Job’s Final Defense
1Job continued his discourse:
2“How I long for the months gone by,
for the days when God watched over me,
3when his lamp shone on my head
and by his light I walked through darkness!
4Oh, for the days when I was in my prime,
when God’s intimate friendship blessed my house,
5when the Almighty was still with me
and my children were around me,
6when my path was drenched with cream
and the rock poured out for me streams of olive oil.
7“When I went to the gate of the city
and took my seat in the public square,
8the young men saw me and stepped aside
and the old men rose to their feet;
9the chief men refrained from speaking
and covered their mouths with their hands;
10the voices of the nobles were hushed,
and their tongues stuck to the roof of their mouths.
11Whoever heard me spoke well of me,
and those who saw me commended me,
12because I rescued the poor who cried for help,
and the fatherless who had none to assist them.
13The one who was dying blessed me;
I made the widow’s heart sing.
14I put on righteousness as my clothing;
justice was my robe and my turban.
15I was eyes to the blind
and feet to the lame.
16I was a father to the needy;
I took up the case of the stranger.
17I broke the fangs of the wicked
and snatched the victims from their teeth.
18“I thought, ‘I will die in my own house,
my days as numerous as the grains of sand.
19My roots will reach to the water,
and the dew will lie all night on my branches.
20My glory will not fade;
the bow will be ever new in my hand.’
21“People listened to me expectantly,
waiting in silence for my counsel.
22After I had spoken, they spoke no more;
my words fell gently on their ears.
23They waited for me as for showers
and drank in my words as the spring rain.
24When I smiled at them, they scarcely believed it;
the light of my face was precious to them.29:24 The meaning of the Hebrew for this clause is uncertain.
25I chose the way for them and sat as their chief;
I dwelt as a king among his troops;
I was like one who comforts mourners.
Јовова последња одбрана
1А Јов је наставио своје казивање овим речима:
2„О, када би ми било као који месец раније,
као у данима када ме је Бог чувао;
3када ми је светлила његова светиљка над главом мојом,
по његовом светлу кад сам мраком ишао;
4баш какав сам био у својим једрим данима,
када сам у шатору своме с Богом близак био;
5онда кад је Свемоћни са мном био
и деца моја око мене!
6Тад сам ноге у маслу прао
и потоке уља цедио ми камен!
7А када бих изашао на градска врата и на трг,
ставио бих столицу своју;
8младићи би ме видели, па би се повукли,
а старци би устајали и стајали;
9главари би причу прекидали,
своја уста руком затварали;
10утихнуо би глас владара,
језик им се за непце лепио.
11Блаженим ме звало ухо што ме је слушало,
хвалило ме око што ме је гледало;
12јер сам избављао убогога што ко бедник вапи,
сиротога без помоћи.
13Страдалников благослов био је на мени,
а срцу сам удовице доносио песму.
14Праведност бих узимао, она ме је одевала;
правда ми је моја била ко одећа и ко турбан.
15Слепоме сам очи био,
хромоме сам ноге био.
16Отац сам био убогима,
незнанца сам на суду бранио.
17Ломио сам вилице злотвору,
из уста му жртву отимао.
18А причао сам: ’У своме ћу гнезду да преминем,
умножићу дане попут песка.
19Мој је корен досезао воду,
гране су моје преко ноћи росне;
20Моја је слава у мени свежа,
у руци је мојој увек млад лук.’
21Чекали су људи да ме чују,
ћутали би да чују мој савет.
22После моје речи нису узвраћали,
по њима би мој говор капао.
23Ко на кишу чекали би на ме,
уста своја отварали као да сам дажд пролећни.
24Веровали не би кад бих им се насмејао
и ведрину мог лица нису потамнили.
25Пут сам им бирао, попут кнеза сам седео;
био сам као цар међу четама,
као онај што жалосне теши.
