Ananias and Sapphira
1Now a man named Ananias, together with his wife Sapphira, also sold a piece of property. 2With his wife’s full knowledge he kept back part of the money for himself, but brought the rest and put it at the apostles’ feet.
3Then Peter said, “Ananias, how is it that Satan has so filled your heart that you have lied to the Holy Spirit and have kept for yourself some of the money you received for the land? 4Didn’t it belong to you before it was sold? And after it was sold, wasn’t the money at your disposal? What made you think of doing such a thing? You have not lied just to human beings but to God.”
5When Ananias heard this, he fell down and died. And great fear seized all who heard what had happened. 6Then some young men came forward, wrapped up his body, and carried him out and buried him.
7About three hours later his wife came in, not knowing what had happened. 8Peter asked her, “Tell me, is this the price you and Ananias got for the land?”
“Yes,” she said, “that is the price.”
9Peter said to her, “How could you conspire to test the Spirit of the Lord? Listen! The feet of the men who buried your husband are at the door, and they will carry you out also.”
10At that moment she fell down at his feet and died. Then the young men came in and, finding her dead, carried her out and buried her beside her husband. 11Great fear seized the whole church and all who heard about these events.
The Apostles Heal Many
12The apostles performed many signs and wonders among the people. And all the believers used to meet together in Solomon’s Colonnade. 13No one else dared join them, even though they were highly regarded by the people. 14Nevertheless, more and more men and women believed in the Lord and were added to their number. 15As a result, people brought the sick into the streets and laid them on beds and mats so that at least Peter’s shadow might fall on some of them as he passed by. 16Crowds gathered also from the towns around Jerusalem, bringing their sick and those tormented by impure spirits, and all of them were healed.
The Apostles Persecuted
17Then the high priest and all his associates, who were members of the party of the Sadducees, were filled with jealousy. 18They arrested the apostles and put them in the public jail. 19But during the night an angel of the Lord opened the doors of the jail and brought them out. 20“Go, stand in the temple courts,” he said, “and tell the people all about this new life.”
21At daybreak they entered the temple courts, as they had been told, and began to teach the people.
When the high priest and his associates arrived, they called together the Sanhedrin—the full assembly of the elders of Israel—and sent to the jail for the apostles. 22But on arriving at the jail, the officers did not find them there. So they went back and reported, 23“We found the jail securely locked, with the guards standing at the doors; but when we opened them, we found no one inside.” 24On hearing this report, the captain of the temple guard and the chief priests were at a loss, wondering what this might lead to.
25Then someone came and said, “Look! The men you put in jail are standing in the temple courts teaching the people.” 26At that, the captain went with his officers and brought the apostles. They did not use force, because they feared that the people would stone them.
27The apostles were brought in and made to appear before the Sanhedrin to be questioned by the high priest. 28“We gave you strict orders not to teach in this name,” he said. “Yet you have filled Jerusalem with your teaching and are determined to make us guilty of this man’s blood.”
29Peter and the other apostles replied: “We must obey God rather than human beings! 30The God of our ancestors raised Jesus from the dead—whom you killed by hanging him on a cross. 31God exalted him to his own right hand as Prince and Savior that he might bring Israel to repentance and forgive their sins. 32We are witnesses of these things, and so is the Holy Spirit, whom God has given to those who obey him.”
33When they heard this, they were furious and wanted to put them to death. 34But a Pharisee named Gamaliel, a teacher of the law, who was honored by all the people, stood up in the Sanhedrin and ordered that the men be put outside for a little while. 35Then he addressed the Sanhedrin: “Men of Israel, consider carefully what you intend to do to these men. 36Some time ago Theudas appeared, claiming to be somebody, and about four hundred men rallied to him. He was killed, all his followers were dispersed, and it all came to nothing. 37After him, Judas the Galilean appeared in the days of the census and led a band of people in revolt. He too was killed, and all his followers were scattered. 38Therefore, in the present case I advise you: Leave these men alone! Let them go! For if their purpose or activity is of human origin, it will fail. 39But if it is from God, you will not be able to stop these men; you will only find yourselves fighting against God.”
40His speech persuaded them. They called the apostles in and had them flogged. Then they ordered them not to speak in the name of Jesus, and let them go.
41The apostles left the Sanhedrin, rejoicing because they had been counted worthy of suffering disgrace for the Name. 42Day after day, in the temple courts and from house to house, they never stopped teaching and proclaiming the good news that Jesus is the Messiah.
Ананија и Сафира
1И неки Ананија је са својом женом Сафиром такође продао своје имање. 2Међутим, он је у договору са својом женом задржао део новца, а остало предао апостолима.
3Тада му је Петар рекао: „Ананија, зашто је Сатана обузео твоје срце, те си слагао Духу Светоме и задржао за себе део новца који си добио за своје имање? 4Зар имање не би остало твоје да га ниси продао? А кад си га већ продао, зар новцем ниси могао да располажеш како си хтео? Зашто си у свом срцу одлучио да учиниш ово? Ти ниси слагао људима, већ Богу.“
5Чим је Ананија чуо ове речи, срушио се и умро. Велики страх је обузео све који су то чули. 6Тада су младићи устали, умотали његово тело, изнели га и сахранили.
7Око три сата касније дође Ананијина жена Сафира, не знајући ништа о ономе што се десило. 8Петар је упита: „Да ли сте за толико новаца продали ваше имање?“ „Да, управо за толико“ – одговори она.
9Тада јој Петар рече: „Зашто сте се договорили да ставите на кушњу Духа Господњег? Ево, пред вратима су они што су сахранили твога мужа. И тебе ће изнети.“
10Она истог трена паде до његових ногу и издахну. Када су младићи ушли, затекли су је мртву, па су и њу изнели и сахранили је поред њеног мужа. 11Велики страх је обузео целу Цркву и све оне који су чули о овоме.
Раст Цркве
12Преко апостола се догађало много знакова и чуда у народу. А верујући су се једнодушно окупљали у Соломоновом трему. 13Нико се од осталих није усуђивао да им се придружи, али их је народ веома хвалио. 14Ипак, све је више било мушкараца и жена који су веровали у Господа. 15Тако су људи стављали болеснике на постеље и носила и износили их на улице, не би ли како Петрова сенка осенила кога од њих – док он пролази. 16Чак су и житељи из околине Јерусалима доносили оне који су били болесни и опседнути нечистим духовима, и сви су били излечени.
Поновно прогонство апостола
17Тада су се дигли Првосвештеник и све његове присталице из садукејске странке, и ван себе од зависти, 18ухватили апостоле и бацили их у јавну тамницу. 19Међутим, анђео Господњи је у току ноћи отворио врата тамнице, извео их и рекао им: 20„Идите у храм и проповедајте све о овом новом животу.“
21Када су они то чули, ушли су у храм у рану зору и поучавали народ.
У међувремену су дошли Првосвештеник и његове присталице, сазвали састанак Великог већа са свим старешинама израиљског народа, и наредили да се апостоли доведу из тамнице. 22Али, када су стражари отишли у тамницу, нису их тамо затекли, па су се вратили и рекли: 23„Врата ћелије су била добро закључана, а стражари су стајали пред вратима. Ипак, кад смо отворили врата, нисмо нашли никога.“ 24Кад су заповедник храмске страже и водећи свештеници чули овај извештај, били су у недоумици, питајући се шта је то могло да се догоди са њима.
25Тада је неко дошао и јавио им: „Ено, они људи које сте јуче бацили у тамницу стоје у храму и поучавају народ!“
Пред Великим већем
26Тада је заповедник храмске страже лично отишао са стражарима и одвео апостоле, али не присилно, јер су се плашили да их људи не каменују.
27Када су их довели, извели су их пред Велико веће. Тада их је Првосвештеник упитао: 28„Зар вам нисмо строго забранили да поучавате у Исусово име? А ви сте пак читав Јерусалим напунили вашим учењем и хоћете да свалите на нас кривицу за смрт тог човека.“
29Петар и апостоли су им одговорили: „Богу се треба више покоравати него људима. 30Бог наших отаца је васкрсао из мртвих Исуса, кога сте ви убили приковавши га на дрво. 31Али, Бог га је узвисио и поставио себи с десне стране као Кнеза и Спаситеља, да би Израиљу омогућио покајање и опроштење греха. 32Ми смо сведоци свега тога, заједно са Духом Светим кога је Бог дао онима који су му послушни.“
Гамалилова мудрост
33Када су чланови Великог већа чули ово, толико су се разбеснели, да су наумили да их убију. 34Али тада је у Великом већу устао неки учитељ Закона по имену Гамалило, фарисеј кога је сав народ поштовао, и заповедио да се апостоли на кратко изведу. 35Затим им се обратио: „Израиљци, добро размислите шта ћете учинити с овим људима. 36Пре неког времена појавио се Тевда који је тврдио за себе да је неко и нешто. Њему се придружило четири стотине људи, али је он био убијен, а сви његови следбеници су се разбежали, те је цела ствар пропала. 37После овога, у време пописа, појавио се Јуда Галилејац и подигао народ на буну. Али и он је погинуо, а сви његови следбеници су се разбежали. 38Зато вам сада саветујем да се оканете ових људи и пустите их да иду. Јер, ако њихов наум или њихово деловање потиче од људи, то ће пропасти. 39Но, ако то потиче од Бога, онда нећете моћи да их уништите, јер бисте се тако показали као они који се боре против Бога.“
Они су се сложили с њим, 40и кад су позвали апостоле наредили су да их ишибају. Затим су им запретили да више не проповедају у Исусово име, па су их пустили.
41Апостоли су напустили Велико веће радујући се што су били удостојени да поднесу срамоту ради његовог имена. 42Ипак, нису престали да сваког дана у храму и по кућама поучавају и навешћују Радосну вест о Христу Исусу.
