David Spares Saul’s Life
In Hebrew texts 24:1-22 is numbered 24:22-23. 1After Saul returned from pursuing the Philistines, he was told, “David is in the Desert of En Gedi.” 2So Saul took three thousand able young men from all Israel and set out to look for David and his men near the Crags of the Wild Goats.
3He came to the sheep pens along the way; a cave was there, and Saul went in to relieve himself. David and his men were far back in the cave. 4The men said, “This is the day the Lord spoke of when he said24:4 Or “Today the Lord is saying to you, ‘I will give your enemy into your hands for you to deal with as you wish.’ ” Then David crept up unnoticed and cut off a corner of Saul’s robe.
5Afterward, David was conscience-stricken for having cut off a corner of his robe. 6He said to his men, “The Lord forbid that I should do such a thing to my master, the Lord’s anointed, or lay my hand on him; for he is the anointed of the Lord.” 7With these words David sharply rebuked his men and did not allow them to attack Saul. And Saul left the cave and went his way.
8Then David went out of the cave and called out to Saul, “My lord the king!” When Saul looked behind him, David bowed down and prostrated himself with his face to the ground. 9He said to Saul, “Why do you listen when men say, ‘David is bent on harming you’? 10This day you have seen with your own eyes how the Lord delivered you into my hands in the cave. Some urged me to kill you, but I spared you; I said, ‘I will not lay my hand on my lord, because he is the Lord’s anointed.’ 11See, my father, look at this piece of your robe in my hand! I cut off the corner of your robe but did not kill you. See that there is nothing in my hand to indicate that I am guilty of wrongdoing or rebellion. I have not wronged you, but you are hunting me down to take my life. 12May the Lord judge between you and me. And may the Lord avenge the wrongs you have done to me, but my hand will not touch you. 13As the old saying goes, ‘From evildoers come evil deeds,’ so my hand will not touch you.
14“Against whom has the king of Israel come out? Who are you pursuing? A dead dog? A flea? 15May the Lord be our judge and decide between us. May he consider my cause and uphold it; may he vindicate me by delivering me from your hand.”
16When David finished saying this, Saul asked, “Is that your voice, David my son?” And he wept aloud. 17“You are more righteous than I,” he said. “You have treated me well, but I have treated you badly. 18You have just now told me about the good you did to me; the Lord delivered me into your hands, but you did not kill me. 19When a man finds his enemy, does he let him get away unharmed? May the Lord reward you well for the way you treated me today. 20I know that you will surely be king and that the kingdom of Israel will be established in your hands. 21Now swear to me by the Lord that you will not kill off my descendants or wipe out my name from my father’s family.”
22So David gave his oath to Saul. Then Saul returned home, but David and his men went up to the stronghold.
Давид поштеђује Саула
1Кад се Саул вратио из похода на Филистејце, јавили су му: „Ено Давида у пустињи Ен-Геди!“ 2Тада Саул поведе са собом три хиљаде момака из целог Израиља и оде да тражи Давида по Литицама дивокоза.
3Саул дође до овчијих торова поред пута. Тамо је била једна пећина и Саул уђе у њу ради нужде. Међутим, Давид и његови људи седели су на крају пећине. 4Рекоше Давиду његови људи: „Ево, данас је дан за који ти је Господ рекао: ’Предаћу твог непријатеља у твоје руке, да учиниш с њим што ти је мило.’“ Давид устане и неприметно одсече руб Сауловог плашта.
5Давид је одмах затим осетио грижу савести што је одсекао руб Сауловог плашта. 6Он рече својим људима: „Сачувај ме Господе да учиним такву ствар своме господару, помазанику Господњем. Зар на њега да подигнем руку? Па он је помазаник Господњи!“ 7Тако је Давид овим речима укорио своје људе, и није им дао да устану на Саула. А Саул је изашао из пећине и пошао својим путем.
8Онда је и Давид устао и изашао из пећине, па је повикао за Саулом: „Господару мој, царе!“ Саул се обазре, а Давид падне ничице и поклони се лицем до земље. 9Давид рече Саулу: „Зашто слушаш људе, који ти говоре: ’Давид жели твоју пропаст?’ 10Ево, овог дана си видео својим очима да те је данас Господ предао у моје руке у овој пећини. Рекли су ми да те убијем, а ја сам те поштедео. Рекао сам: ’Нећу подићи руку на свога господара, јер он је помазаник Господњи.’ 11Оче мој, добро погледај руб свога плашта у мојој руци. Ја сам, наиме, одсекао руб твога плашта, а нисам те убио. Знај и схвати да нисам крив за злочин или побуну. Ја нисам сагрешио против тебе, а ти вребаш мој живот да ми га одузмеш. 12Нека Господ пресуди између мене и тебе! Господ нека ме освети на теби, али моја те рука неће таћи. 13Као што каже древна изрека: ’Од опаких долази опако дело.’ Зато те моја рука неће таћи. 14На кога је изашао цар Израиљев? Кога то гониш? Мртвог пса, обичну буву! 15Господ нека буде судија; он нека пресуди између мене и тебе. Нека он размотри и заступа мој случај; он нека ме избави из твоје руке.“
16Кад је Давид изговорио ове речи Саулу, рече Саул: „Да ли је то твој глас, сине Давиде?“ – и гласно заплака. 17Он рече Давиду: „Ти си праведнији од мене, јер си ми учинио добро, иако сам ти нанео зло. 18Сам си рекао данас како си ми учинио добро: Господ ме је предао у твоје руке, а ти ме ниси убио. 19Кад човек наиђе на свог непријатеља, хоће ли га пустити да оде у миру? Нека те Господ награди добрим за то како си се данас понео према мени. 20Сада знам да ћеш јамачно постати цар и да ће се царство Израиљево учврстити у твојој руци. 21Зато ми се сада закуни Господом да нећеш истребити моје потомство после мене, и да нећеш затрти моје име из дома мога оца.“
22Давид се закле Саулу. Саул се врати својој кући а Давид и његови људи оду у горско скровиште.
