The Birth of Samuel
1There was a certain man from Ramathaim, a Zuphite1:1 See Septuagint and 1 Chron. 6:26-27,33-35; or from Ramathaim Zuphim. from the hill country of Ephraim, whose name was Elkanah son of Jeroham, the son of Elihu, the son of Tohu, the son of Zuph, an Ephraimite. 2He had two wives; one was called Hannah and the other Peninnah. Peninnah had children, but Hannah had none.
3Year after year this man went up from his town to worship and sacrifice to the Lord Almighty at Shiloh, where Hophni and Phinehas, the two sons of Eli, were priests of the Lord. 4Whenever the day came for Elkanah to sacrifice, he would give portions of the meat to his wife Peninnah and to all her sons and daughters. 5But to Hannah he gave a double portion because he loved her, and the Lord had closed her womb. 6Because the Lord had closed Hannah’s womb, her rival kept provoking her in order to irritate her. 7This went on year after year. Whenever Hannah went up to the house of the Lord, her rival provoked her till she wept and would not eat. 8Her husband Elkanah would say to her, “Hannah, why are you weeping? Why don’t you eat? Why are you downhearted? Don’t I mean more to you than ten sons?”
9Once when they had finished eating and drinking in Shiloh, Hannah stood up. Now Eli the priest was sitting on his chair by the doorpost of the Lord’s house. 10In her deep anguish Hannah prayed to the Lord, weeping bitterly. 11And she made a vow, saying, “Lord Almighty, if you will only look on your servant’s misery and remember me, and not forget your servant but give her a son, then I will give him to the Lord for all the days of his life, and no razor will ever be used on his head.”
12As she kept on praying to the Lord, Eli observed her mouth. 13Hannah was praying in her heart, and her lips were moving but her voice was not heard. Eli thought she was drunk 14and said to her, “How long are you going to stay drunk? Put away your wine.”
15“Not so, my lord,” Hannah replied, “I am a woman who is deeply troubled. I have not been drinking wine or beer; I was pouring out my soul to the Lord. 16Do not take your servant for a wicked woman; I have been praying here out of my great anguish and grief.”
17Eli answered, “Go in peace, and may the God of Israel grant you what you have asked of him.”
18She said, “May your servant find favor in your eyes.” Then she went her way and ate something, and her face was no longer downcast.
19Early the next morning they arose and worshiped before the Lord and then went back to their home at Ramah. Elkanah made love to his wife Hannah, and the Lord remembered her. 20So in the course of time Hannah became pregnant and gave birth to a son. She named him Samuel,1:20 Samuel sounds like the Hebrew for heard by God. saying, “Because I asked the Lord for him.”
Hannah Dedicates Samuel
21When her husband Elkanah went up with all his family to offer the annual sacrifice to the Lord and to fulfill his vow, 22Hannah did not go. She said to her husband, “After the boy is weaned, I will take him and present him before the Lord, and he will live there always.”1:22 Masoretic Text; Dead Sea Scrolls always. I have dedicated him as a Nazirite—all the days of his life.”
23“Do what seems best to you,” her husband Elkanah told her. “Stay here until you have weaned him; only may the Lord make good his1:23 Masoretic Text; Dead Sea Scrolls, Septuagint and Syriac your word.” So the woman stayed at home and nursed her son until she had weaned him.
24After he was weaned, she took the boy with her, young as he was, along with a three-year-old bull,1:24 Dead Sea Scrolls, Septuagint and Syriac; Masoretic Text with three bulls an ephah1:24 That is, probably about 36 pounds or about 16 kilograms of flour and a skin of wine, and brought him to the house of the Lord at Shiloh. 25When the bull had been sacrificed, they brought the boy to Eli, 26and she said to him, “Pardon me, my lord. As surely as you live, I am the woman who stood here beside you praying to the Lord. 27I prayed for this child, and the Lord has granted me what I asked of him. 28So now I give him to the Lord. For his whole life he will be given over to the Lord.” And he worshiped the Lord there.
Рођење Самуилово
1Био један човек из Раматајима софимског, из Јефремове горе. Он се звао Елкана, а био је син Јероама, сина Елијуја, сина Тохуа, сина Суфова, Јефремовац 2Имао је две жене. Једна се звала Ана, а друга Фенина. Фенина је имала деце, а Ана није имала деце.
3Тај човек је сваке године одлазио из свог града у Силом да се тамо поклони, и принесе жртву Господу над војскама. Два Илијева сина, Офније и Финес, били су тамо свештеници Господњи.
4На дан када је Елкана приносио жртву, својој жени, Фенини, и свим њеним синовима и ћеркама дао је по један жртвени део. 5Међутим, Ани је дао два жртвена дела, зато што ју је волео, иако јој је Господ затворио материцу. 6А њена супарница јој је загорчавала живот, понижавајући је што јој је Господ затворио материцу. 7То се дешавало из године у годину. Кад год би Ана одлазила у Дом Господњи, Фенина би је понижавала. Зато је Ана плакала и није јела. 8Њен муж јој је говорио: „Ана, зашто плачеш? Зашто не једеш? Зашто ти је срце тужно? Нисам ли ти ја важнији од десет синова?“
9Кад су завршили са јелом и пићем у Силому, Ана је устала. А Илије, свештеник, седео је на столици код довратка Дома Господњег. 10Огорчене душе Ана се помолила Господу горко плачући. 11Тада се заветовала рекавши: „Господе над војскама! Ако заиста погледаш на муку своје слушкиње и сетиш ме се, и не заборавиш своју слушкињу, него даш својој слушкињи мушко чедо, ја ћу га дати Господу за све дане његовог живота, те бритва неће прећи преко његове главе.“
12Док се она тако дуго молила пред Господом, Илије је мотрио на њена уста. 13Ана се молила у себи, само су јој се усне мицале. Глас јој се није чуо, па је Илије мислио да је пијана. 14Илије јој рече: „Колико ћеш још бити пијана? Окани се вина!“
15Ана му одговори: „Не, мој господару. Ја сам жена ојађене душе. Нисам пила ни вина ни жестока пића, већ изливам своју душу пред Господом. 16Не сматрај своју слушкињу неваљалом женом, јер сам све до сад говорила од велике тегобе и јада.“
17Илије одврати: „Иди у миру. Нека ти Бог Израиљев да оно што си тражила од њега.“
18А она рече: „Само да твоја службеница стекне твоју наклоност.“ Тада је жена отишла својим путем, па је јела, а лице јој више није било тужно.
19Ујутро су устали и поклонили се Господу, па су се вратили. Кад су дошли кући у Раму, Елкана леже са својом женом Аном, и Господ је се сети. 20Након извесног времена Ана затрудни и роди сина. Дала му је име „Самуило“, јер је рекла: „Измолила сам га од Господа.“
Ана посвећује Самуила
21Кад је тај човек, Елкана, са свим његовим домом ишао горе да принесе Господу годишњу жртву и испуни свој завет, 22Ана није ишла, јер је рекла своме мужу: „Кад одојим дечака, одвешћу га да се појави пред Господом, па ће тамо остати заувек.“
23Елкана рече својој жени: „Учини што ти се чини добрим. Остани док га не одојиш. Само нека Господ испуни своју реч.“ Тако је жена остала кући и дојила свог сина, док га није одојила. 24Чим га је одојила, повела га је са собом узевши трогодишњег јунца, ефу1,24 Око 16 kg. брашна, и мешину вина и довела га у Дом Господњи у Силому. А дечак је још био мали.
25Кад су заклали јунца, одвели су дечака Илију. 26Тада је Ана рекла: „Опрости, господару! Живота ми твога, господару, ја сам она жена која је стајала ту до тебе и молила се Господу. 27За овог дечака сам се молила, и Господ ми је дао оно што сам тражила од њега. 28Зато га ја дајем натраг Господу, да припада Господу док је жив.“ Тада се поклонише Господу.
