Psalm 137
1We were sitting by the rivers of Babylon.
We wept when we remembered what had happened to Zion.
2On the nearby poplar trees
we hung up our harps.
3Those who held us as prisoners asked us to sing.
Those who enjoyed hurting us ordered us to sing joyful songs.
They said, “Sing one of the songs of Zion to us!”
4How can we sing the songs of the Lord
while we are in another land?
5Jerusalem, if I forget you,
may my right hand never be able to play the harp again.
6If I don’t remember you,
may my tongue stick to the roof of my mouth so I can’t sing.
May it happen if I don’t consider Jerusalem
to be my greatest joy.
7Lord, remember what the people of Edom did
on the day Jerusalem fell.
“Tear it down!” they cried.
“Tear it down to the ground!”
8People of Babylon, you are sentenced to be destroyed.
Happy is the person who pays you back
according to what you have done to us.
9Happy is the person who grabs your babies
and smashes them against the rocks.
Псалам 137
1Седели смо тамо, поред река Вавилона
и плакали кад би се сетили Сиона.
2О тамошње смо врбе
повешали харфе своје,
3јер су наши тлачитељи од нас захтевали песму;
мучитељи наши да се веселимо:
„Певајте нам песму о Сиону!“
4Како да певамо Господњу песму
у туђинској земљи?
5О, Јерусалиме, ако бих тебе заборавио,
заборављена била и десница моја!
6Језик ми се за непце слепио
ако те се не сетио,
ако се не радовао Јерусалиму
више него и најбољем своме!
7О, Господе, сети се Едомаца
што су на дан пада Јерусалима говорили:
„Разваљујте! Разваљујте га до темеља!“
8О, ћерко вавилонска,
што ћеш бити разорена!
Благо оном који ти узврати истом мером,
онако како си чинила нама.
9Благо оном ко ти нејач зграби
и о стену смрска!
