Artaxerxes Sends Nehemiah to Jerusalem
1Wine was brought in for King Artaxerxes. It was the month of Nisan in the 20th year of his rule. I got the wine and gave it to him. I hadn’t been sad in front of him before. But now I was. 2So the king asked me, “Why are you looking so sad? You aren’t sick. You must be feeling very sad.”
I was really afraid. 3But I said to the king, “May you live forever! Why shouldn’t I look sad? The city where my people of long ago are buried has been destroyed. And fire has burned up its gates.”
4The king said to me, “What do you want?”
I prayed to the God of heaven. 5Then I answered the king, “Are you pleased with me, King Artaxerxes? If it pleases you, send me to Judah. Let me go to the city of Jerusalem. That’s where my people are buried. I want to rebuild it.”
6The queen was sitting beside the king. He turned and asked me, “How long will your journey take? When will you get back?” It pleased the king to send me. So I chose a certain time.
7I also said to him, “If it pleases you, may I take some letters with me? I want to give them to the governors of the land west of the Euphrates River. Then they’ll help me travel safely through their territory until I arrive in Judah. 8May I also have a letter to Asaph? He takes care of the royal park. I want him to give me some logs so I can make beams out of them. I want to use them for the gates of the fort that is by the temple. Some of the logs will also be used in the city wall. And I’ll need some for the house I’m going to live in.” God was kind to me and helped me. So the king gave me what I asked for. 9Then I went to the governors of the land west of the Euphrates River. I gave them the king’s letters. He had also sent army officers and horsemen along with me.
10Sanballat and Tobiah heard about what was happening. Sanballat was a Horonite. Tobiah was an official from Ammon. They were very upset that someone had come to help the Israelites.
Nehemiah Checks Out the Walls of Jerusalem
11I went to Jerusalem and stayed there for three days. 12Then at night I took a few other people with me to check out the walls. I hadn’t told anyone what my God wanted me to do for Jerusalem. There weren’t any donkeys with me except the one I was riding on.
13That night I went out through the Valley Gate. I went toward the Jackal Well and the Dung Gate. I checked out the walls of Jerusalem. They had been broken down. I also checked the city gates. Fire had burned them up. 14I moved on toward the Fountain Gate and the King’s Pool. But there wasn’t enough room for my donkey to get through. 15It was still night. I went up the Kidron Valley. I kept checking the wall. Finally, I turned back. I went back in through the Valley Gate. 16The officials didn’t know where I had gone or what I had done. That’s because I hadn’t said anything to anyone yet. I hadn’t told the priests or nobles or officials. And I hadn’t spoken to any other Jews who would be rebuilding the wall.
17I said to them, “You can see the trouble we’re in. Jerusalem has been destroyed. Fire has burned up its gates. Come on. Let’s rebuild the wall of Jerusalem. Then people won’t be ashamed anymore.” 18I also told them how my gracious God was helping me. And I told them what the king had said to me.
They replied, “Let’s start rebuilding.” So they began that good work.
19But Sanballat, the Horonite, heard about it. So did Tobiah, the official from Ammon. Geshem, the Arab, heard about it too. All of them laughed at us. They made fun of us. “What do you think you are doing?” they asked. “Are you turning against the king?”
20I answered, “The God of heaven will give us success. We serve him. So we’ll start rebuilding the walls. But you don’t have any share in Jerusalem. You don’t have any claim to it. You don’t have any right to worship here.”
Артаксеркс шаље Немију у Јерусалим
1Било је то месеца нисана2,1 Март/април. двадесете године цара Артаксеркса. Пред њим је било вино и ја сам узео то вино и дао га цару. И никада раније нисам био тужан пред њим. 2Цар ми рече: „Зашто ти је лице тужно? Да ниси болестан? То није ништа него нека туга срца.“
А ја сам се јако уплашио 3и рекао цару: „Нека је цар жив довека! Како да ми лице не буде жалосно када је опустошен град где су гробови мојих предака, а врата су му огњем спаљена?“
4Рече ми цар: „Дакле, шта желиш?“
А ја сам се помолио Богу небеском 5и одговорио цару: „Ако цар нађе за добро и ако му је по вољи твој слуга пред тобом, онда ме пошаљи у Јуду, у град где су гробови мојих предака и ја ћу да га обновим.“
6Цар ме је – док је царица седела поред њега – питао: „Докле ћеш бити на путу и када ћеш да се вратиш?“ Цару је то било по вољи, па ме је послао, а ја сам му рекао за време.
7Још сам казао цару: „Ако је цару по вољи, нека ми да писма за управитеље подручја преко реке, како би ме пустили да прођем док не дођем у Јуду. 8И писмо за Асафа, чувара цареве шуме, да би ми дао дрва, како би се направиле греде за врата утврђења, које припада Дому, за градски зид и за кућу у којој ћу бити.“ Цар ми их је дао јер је добра рука мога Бога била нада мном. 9Тако сам отишао управитељима подручја преко реке и дао им царева писма. Цар је још са мном послао војне заповеднике и коњанике.
10Али када су то чули Санавалат Ороњанин и Товија, слуга Амонац, било им је веома мрско што је дошао неко да тражи добро за израиљски народ.
Немија проверава зидине Јерусалима
11Дошао сам у Јерусалим и био тамо три дана. 12Устао сам ноћу, ја и неколицина људи са мном, али никоме нисам казао шта ми је мој Бог ставио у срце да урадим за Јерусалим. А од животиња ништа није било уз мене осим живинчета на коме сам јахао.
13Изашао сам на Долинска врата, ноћу, наспрам Змајевог извора и Гнојних врата. Проверавао сам зидове Јерусалима. Били су порушени, а његова врата спаљена огњем. 14Прошао сам до Изворских врата и до Царевог језера, али тамо није било места да прође живинче испод мене. 15Пењао сам се уз поток, ноћу, и проверавао зид, а онда сам се окренуо назад ка Долинским вратима и вратио се. 16Достојанственици нису знали где сам отишао и шта сам радио. Наиме, никог од Јевреја, свештеника, главара и достојанственика, који су радили на подухвату, нисам обавестио до сада.
17И тада сам им казао: „Ви видите невољу у којој смо: да је Јерусалим опустошен, да су му врата огњем спалили. Дођите, хајде да обновимо јерусалимски зид и не будемо опет на срамоту!“ 18Испричао сам им о доброј руци мога Бога, која је била нада мном, о царевим речима које ми је рекао.
А они су рекли: „Устанимо и зидајмо!“ Тако су се охрабрили за добро дело.
19Али то су чули Санавалат Ороњанин, Товија, слуга Амонац и Гисем Арапин, ругали су нам се и гледали нас с презиром. Казали су: „Шта је то што радите? Буните ли се против цара?!“
20Ја сам им узвратио и казао им: „Бог небески ће нам дати да успемо. И ми, његове слуге, ћемо устати и зидати. А вама не припада ни део ни право ни спомен у Јерусалиму.“
