New International Reader's Version

Lamentations 1

1The city of Jerusalem is so empty!
    She used to be full of people.
But now she’s like a woman whose husband has died.
    She used to be great among the nations.
She was like a queen among the kingdoms.
    But now she is a slave.

Jerusalem weeps bitterly at night.
    Tears run down her cheeks.
    None of her friends comforts her.
All those who were going to help her
    have turned against her.
    They have become her enemies.

After Judah’s people had suffered greatly,
    they were taken away as prisoners.
Now they live among the nations.
    They can’t find any place to rest.
All those who were chasing them have caught up with them.
    And they can’t get away.

The roads to Zion are empty.
    No one travels to her appointed feasts.
All the public places near her gates are deserted.
    Her priests groan.
Her young women are sad.
    And Zion herself weeps bitterly.

Her enemies have become her masters.
    They have an easy life.
The Lord has brought suffering to Jerusalem
    because her people have committed so many sins.
Her children have been taken away as prisoners.
    Her enemies have forced her people to leave their homes.

The city of Zion used to be full of glory.
    But now her glory has faded away.
Her princes are like deer.
    They can’t find anything to eat.
They are almost too weak to get away
    from those who hunt them down.

Jerusalem’s people are suffering and wandering.
    They remember all the treasures
    they used to have.
But they fell into the hands of their enemies.
    And no one was there to help them.
Their enemies looked at them.
    They laughed because Jerusalem had been destroyed.

Her people have committed many sins.
    They have become impure.
All those who honored Jerusalem now look down on her.
    They all look at her as if she were a naked woman.
    The city groans and turns away in shame.

Her skirts are dirty.
    She didn’t think about how things might turn out.
Her fall from power amazed everyone.
    And no one was there to comfort her.
She said, “Lord, please pay attention to how much I’m suffering.
    My enemies have won the battle over me.”

10 Jerusalem’s enemies took away
    all her treasures.
Her people saw outsiders
    enter her temple.
The Lord had commanded them
    not to do that.

11 All Jerusalem’s people groan
    as they search for bread.
They trade their treasures for food
    just to stay alive.
Jerusalem says, “Lord, look at me.
    Think about my condition.
    Everyone looks down on me.”

12 Jerusalem also says, “All you who are passing by,
    don’t you care about what has happened to me?
    Just look at my condition.
Has anyone suffered the way I have?
    The Lord has brought all this on me.
He has made me suffer.
    His anger has burned against me.

13 “He sent down fire from heaven.
    It went deep down into my bones.
He spread a net to catch me by the feet.
    He stopped me right where I was.
He made me empty.
    I am sick all the time.

14 “My sins have been made into a heavy yoke.
    They were woven together by his hands.
They have been placed on my neck.
    The Lord has taken away my strength.
He has handed me over to my enemies.
    I can’t win the battle over them.

15 “The Lord has refused to accept
    any of my soldiers.
He has sent for an army
    to crush my young men.
I am like grapes in the Lord’s winepress.
    He has stomped on me,
    even though I am his very own.

16 “That’s why I am weeping.
    Tears are flowing from my eyes.
No one is near to comfort me.
    No one can heal my spirit.
My children don’t have anything.
    My enemies are much too strong for me.”

17 Zion reaches out her hands.
    But no one is there to comfort her people.
The Lord has ordered that
    the neighbors of Jacob’s people would become their enemies.
    Jerusalem has become impure among them.

18 Jerusalem says, “The Lord always does what is right.
    But I refused to obey his commands.
Listen, all you nations.
    Pay attention to how much I’m suffering.
My young men and women
    have been taken away as prisoners.

19 “I called out to those who were going to help me.
    But they turned against me.
My priests and elders
    died in the city.
They were searching for food
    just to stay alive.

20 Lord, see how upset I am!
    I am suffering deep down inside.
My heart is troubled.
    Again and again I have refused to obey you.
Outside the city, people are being killed by swords.
    Inside, there is nothing but death.

21 “People have heard me groan.
    But no one is here to comfort me.
My enemies have heard about all my troubles.
    What you have done makes them happy.
So please judge them, just as you said you would.
    Let them become like me.

22 “Please pay attention to all their sinful ways.
    Punish them as you have punished me.
    You judged me because I had committed so many sins.
I groan all the time.
    And my heart is weak.”

New Serbian Translation

Плач Јеремијин 1

Несрећни град

1Како седи престоница усамљена!
    А некад је пуна људи била.
Град постаде као удовица,
    а некад је свет га поштовао.
Та царица међу градовима
    робиња је сада потлачена.

Грозним плачем сву ноћ плаче,
    низ образе сузе рони.
Никог нема да је теши сада,
    а некада сви јој пријатељи беху.
Савезници сви је издадоше,
    постали су њени непријатељи.

Народ Јудин, робље беспомоћно,
    у невољи, у тешком прогонству,
по туђинским сад живе земљама.
    Нема места где би да почину.
Одасвуд их окружују гонитељи,
    из теснаца никуд да побегну.

Тужни су путеви ка сионском Дому,
    на празнике не долази нико.
Сва су врата разваљена,
    свештеници уздишу једнако,
уплакане су девојке које су некад певале.
    Сион је у горком ропцу.

Над њим сада господаре тлачитељи,
    због победе ликују непријатељи.
Многобројни су греси сионски,
    зато га је Господ изложио патњама.
Насилници заробише децу са Сиона
    и одведоше их у изгнанство.

Повукла се од ћерке сионске,
    повукла се сва слава његова.
Кнезови му постадоше као срне
    исцрпене од глади,
у бежању изгубише снагу
    испред ловаца који их гоне.

Јерусалим, рушевина усамљена,
    свог се сјаја опомиње,
а кад паде непријатељима у руке,
    никог нема да му помоћ пружи.
Гледају га тлачитељи,
    смеју му се зато што је пао.

Тешки греси и страдања тешка

Тешки ли су овог града греси!
    Гадан ли је, нечист ли је!
Ценише га, а сад га презиру:
    Град без части, го је у срамоти.
Само јечи, лице крије,
    осврће се, иза себе гледа.

Види му се да је нечист јако,
    али он не мари што га ово снађе.
Ужасно је како он пропада,
    а никога нема да га теши.
Погледај, Господе, његову невољу,
    јер непријатељи ликују ли, ликују.

10 Непријатељ граби, пљачка,
    све ризнице овог града.
Јерусалим гледа како странци
    проваљују Дому у Светилиште,
а њима си, Господе, забранио
    да ступају где ти збор ступа.

11 Цвили народ, како да не тугује!
    Траже хлеба, трампе драгоцености своје за храну,
не би ли живнули некако.
    „Смилуј ми се – плачу – о, Господе!
Смилуј ми се,
    јер падох у беду.“

Јерусалим у тузи

12 Погледајте ме, сви што пролазите
    – град довикује тужно
Има ли бола сличног овом болу
    што погоди мене?
Како ме је Господ ударио
    у дан кад се на ме разгневио.

13 Послао је огањ са висине,
    разгоре га по мојим костима.
Разапео мрежу испред мојих ногу
    и на земљу оборио.
Уцвилио ме је и ожалостио
    у мукама за сва времена.

14 Све моје грехе на мене навалио,
    руком их својом у бреме свезао,
на мој га је врат натоварио.
    Ослабих од овог терета.
Господ ме је предао мојим душманима,
    ја им се пак не могу супротставити.

15 Свим мојим јунацима
    Господ се наругао.
Дигао је ратнике против мене,
    да побије моје узданице младе.
Као грожђе у муљари
    изгазио је Господ лепу земљу Јудину.

16 Зато из мојих очију као поток лију сузе.
    Утешити не може ме нико;
охрабрити не може ме нико.
    Синови су моји побеђени,
непријатељ ништа народу не остави.

17 Сион руке своје пружа,
    али помоћ нико му не пружа.
Господ поста противник народу Јаковљеву,
    са свих страна наваљују тлачитељи;
с Јерусалимом поступају
    као да је гадост међу њима.

Реч о праведном Богу

18 Господ ме је праведно казнио,
    јер његову реч нисам послушао.
О, чујте ме, одасвуд народи,
    јаде моје гледајте, видите;
девојке моје, младиће моје,
    у прогонство отераше.

19 Позвах своје савезнике,
    а они ми помоћ ускратише.
Свештеници моји и старешине
    по градским улицама помреше,
а само су храну тражили
    не би ли у животу остали.

20 На мој ропац погледај, Господе,
    на измученост душе моје.
У грудима срце ми се грчи,
    жалостан сам због свога пркоса.
По улицама синове моје убијају,
    а унутра, по кућама, смрт коси.

21 Како цвилим, чуј ме.
    Нема никог да ме утеши.
За моју несрећу душмани су чули,
    те ликују зато што си ми је ти послао.
Дај да и мени сване!
    Нека слично мени и душмани пате.

22 Прокуни њихове опачине све,
    рачунај им зло за зло;
мене си већ за грехе казнио,
    и њих казни тако.
Само јечим ја у јаду сада,
    у мом је срцу туга.