Job 31 – NIRV & NSP

New International Reader’s Version

Job 31:1-40

1“I made an agreement with my eyes.

I promised not to look at a young woman with impure thoughts.

2What do we receive from God above?

What do we get from the Mighty One in heaven?

3Sinful people are destroyed.

Trouble comes to those who do what is wrong.

4Doesn’t God see how I live?

Doesn’t he count every step I take?

5“I haven’t told any lies.

My feet haven’t hurried to cheat others.

6So let God weigh me in honest scales.

Then he’ll know I haven’t done anything wrong.

7Suppose my steps have turned away from the right path.

Suppose my heart has wanted what my eyes have seen.

Or suppose my hands have become ‘unclean.’

8Then may others eat what I’ve planted.

May my crops be pulled up by the roots.

9“Suppose my heart has been tempted by a woman.

Or suppose I’ve prowled around my neighbor’s home.

10Then may my wife grind another man’s grain.

May other men sleep with her.

11Wanting another woman would have been an evil thing.

It would have been a sin that should be judged.

12It’s like a fire that burns down to the grave.

It would have caused my crops to be pulled up by the roots.

13“Suppose I haven’t treated any of my male and female servants fairly

when they’ve brought charges against me.

14Then what will I do when God opposes me?

What answer will I give him

when he asks me to explain myself?

15Didn’t he who made me make my servants also?

Didn’t the same God form us inside our mothers?

16“I haven’t said no to what poor people have wanted.

I haven’t let widows lose their hope.

17I haven’t kept my bread to myself.

I’ve shared it with children whose fathers had died.

18From the time I was young, I’ve helped those widows.

I’ve raised those children as a father would.

19Suppose I’ve seen people dying

because they didn’t have enough clothes.

I’ve seen needy people

who didn’t have enough to keep warm.

20And they didn’t give me their blessing

when I warmed them with wool from my sheep.

21Suppose I’ve raised my hand

against children whose fathers have died.

And I did it because I knew

I had power in the courts.

22Then let my arm fall from my shoulder.

Let it be broken off at the joint.

23I was afraid God would destroy me.

His glory terrifies me.

So I’d never do things like that.

24“Suppose I’ve put my trust in gold.

I’ve said to pure gold, ‘You make me feel secure.’

25And I’m happy because I’m so wealthy.

I’m glad because my hands have earned so much.

26Suppose I’ve worshiped the sun in all its glory.

I’ve bowed down to the moon in all its beauty.

27My heart has been secretly tempted.

My hand has thrown kisses to the sun and moon.

28Then these things would have been sins that should be judged.

And I wouldn’t have been faithful to God in heaven.

29“I wasn’t happy when hard times came to my enemies.

I didn’t enjoy seeing the trouble they had.

30I didn’t allow my mouth to sin

by asking for bad things to happen to them.

31The workers in my house always said,

‘Job always gives plenty of food to everyone.’

32No stranger ever had to spend the night in the street.

My door was always open to travelers.

33I didn’t hide my sin as other people do.

I didn’t hide my guilt in my heart.

34I was never afraid of the crowd.

I never worried that my relatives might hate me.

I didn’t have to keep quiet or stay inside.

35“I wish someone would listen to me!

I’m signing my name to everything I’ve said.

I hope the Mighty One will give me his answer.

I hope the one who brings charges against me will write them down.

36I’ll wear them on my shoulder.

I’ll put them on my head like a crown.

37I’ll give that person a report of every step I take.

I’ll present it to him like I would to a ruler.

38“Suppose my land cries out against me.

And all its soil is wet with tears.

39Suppose I’ve used up its crops without paying for them.

Or I’ve broken the spirit of its renters.

40Then let thorns grow instead of wheat.

Let stinkweed come up instead of barley.”

The words of Job end here.

New Serbian Translation

Књига о Јову 31:1-40

1Са очима својим савез сам склопио,

па како бих онда загледао девојку?

2Па шта то онда Бог одозго дели?

Какво је са висина наследство Свемоћног?

3Није ли то пропаст за злотвора

и несрећа за покварењака?

4Не види ли он путеве моје,

зар не броји све моје кораке?

5Ако сам се дружио с лажовима,

ако ми је нога журила ка обмани;

6нека ме измери на тасовима тачним,

нек честитост моју Бог открије.

7Ако је мој корак зашао са пута,

срце моје повело се за мојим очима,

за руке ми прионула љага;

8тад нек жањем, а други нек једе,

нек се моја летина почупа.

9Ако ли је жена срце ми завела,

ако сам ближњег свога на улазу вребао;

10нек тад другом моја жена меље,

у постељи других нека буде.

11Али то би била гадост,

баш кривица за осуду!

12Да, била би то ватра која гута све до трулежи мртвих

и спаљује сву летину моју.

13Елем, ако сам се оглушио на тужбу

слушкиње своје или слуге свога,

када су се парничили са мном;

14шта бих урадио када би Бог устао,

кад би ми рачун затражио?

Шта ли бих му тада узвратио?

15Није ли онај што ме саздао у утроби и њих саздао?

Зар нас није један исти начинио у стомаку?

16Ако сам се оглушио на жељу сиромаха

и расплакао очи удовици;

17ако сам свој залогај хлеба јео у самоћи,

а сироче није узело од њега –

18јер је уз мене расло као уз оца још од младости моје,

а удовици сам помагао још од како ме мајка родила –

19ако сам видео страдалника неодевеног,

ако нисам заоденуо убогог;

20ако ме бедра његова благосиљала нису,

ако се руном оваца мојих утоплио није;

21ако сам одмахнуо руком против сирочета,

а знао сам да на суду могу да помогнем;

22нека ми рука из рамена отпадне

и нек ми се шака преломи у зглобу!

23Јер, дрхтао сам од Божије страхоте,

пред његовим величанством не бих то чинио.

24Ако сам се у злато уздао,

сувом злату говорио: ’Поуздање моје!’;

25ако сам се радовао свом великом благу,

што ми је рука толико згрнула;

26ако сам у сунце гледао док сија

и у месец сјајни док путује;

27ако ми се срце потајно заносило,

па сам им руком слао пољупце са својих уста;

28и то би била кривица што вапи за судом,

јер бих тако порекао Бога са висине!

29Елем, ако сам се радовао над несрећом душманина мога,

ликовао кад га пропаст снађе;

30нисам дао устима да згреше,

да му клетву призивам на душу.

31Нису ли људи из шатора рекли:

’Ко се још меса његовога најео није?’

32Придошлица на улици ноћ провео није,

путнику сам отварао врата.

33Да ли сам грехе своје прикривао као Адам,

и кривицу крио у грудима својим;

34јер сам се препао великог мноштва,

страховао од презира у роду,

па се ућутао и кроз врата не бих излазио?

35О, кад би ме неко чуо!

Ево, ово потписујем,

па нека ме услиши Свемоћни,

а ево и оптужнице што је тужилац против мене подигао!

36Зар је не бих ја понео на рамену своме,

на себе је као круну причврстио?

37Рачун бих му положио за кораке своје,

као владар бих му приступио.

38Ако је због мене вапила земља моја

и у глас плакале бразде њене;

39ако сам забадава јео плодове њене

и души њихових власника задао јаде;

40уместо пшеницом нек уроди трњем

и коровом уместо јечма!“

Јов је завршио своја казивања.