1“But now those who are younger than I am make fun of me.
I wouldn’t even put their parents with my sheep dogs!
2Their strong hands couldn’t give me any help.
That’s because their strength was gone.
3They were weak because they were needy and hungry.
They wandered through dry and empty deserts at night.
4Among the bushes they gathered salty plants.
They ate the roots of desert bushes.
5They were driven away from human society.
They were shouted at as if they were robbers.
6They were forced to live in dry stream beds.
They had to stay among rocks
and in holes in the ground.
7Like donkeys they cried out among the bushes.
There they crowded together and hid.
8They were so foolish that no one respected them.
They were driven out of the land.
9“Now their children laugh at me.
They make fun of me with their songs.
10They hate me. They stay away from me.
They even dare to spit in my face.
11God has made my body weak.
It’s like a tent that has fallen down.
So those children do what they want to in front of me.
12Many people attack me on my right side.
They lay traps for my feet.
They come at me from every direction.
13They tear up the road I walk on.
They succeed in destroying me.
They say, ‘No one can help him.’
14They attack me like troops smashing through a wall.
Among the destroyed buildings they come rolling in.
15Terrors sweep over me.
My honor is driven away as if by the wind.
My safety vanishes like a cloud.
16“Now my life is slipping away.
Days of suffering grab hold of me.
17At night my bones hurt.
My aches and pains never stop.
18God’s great power becomes like clothes to me.
He chokes me like the neck of my shirt.
19He throws me down into the mud.
I’m nothing but dust and ashes.
20“God, I cry out to you. But you don’t answer me.
I stand up. But all you do is look at me.
21You do mean things to me.
You attack me with your mighty power.
22You pick me up and blow me away with the wind.
You toss me around in the storm.
23I know that you will bring me down to death.
That’s what you have appointed for everyone.
24“No one would crush people
when they cry out for help in their trouble.
25Haven’t I wept for those who are in trouble?
Haven’t I felt sorry for poor people?
26I hoped good things would happen, but something evil came.
I looked for light, but all I saw was darkness.
27My insides are always churning.
Nothing but days of suffering are ahead of me.
28My skin has become dark, but the sun didn’t do it.
I stand up in the community and cry out for help.
29I’ve become a brother to wild dogs.
Owls are my companions.
30My skin grows black and peels.
My body burns with fever.
31My lyre is tuned to sadness.
My flute makes a sound like weeping.
1А сад ми се смеју млађи од мене,
они чије очеве нисам хтео
ни са псима стада свога!
2А и шта бих са њихових руку снагом?
Усахла је та снага у њима.
3Спарушени су од беде и глади,
ти што глођу штагод по пустари,
у сумраку, по рушевинама и развалинама.
4Они чупају слез по честарима
и корен смреке себи за храну.
5Отерани су из друштва,
људи на њих вичу као на лопова.
6Ено их у јаругама потока,
коначе по јамама у земљи и по камењарима.
7Запомажу међу грмљем,
скупљају се у копривама.
8Синови су безумника,
сој безимених из земље протераних.
9А сад сам им песма ругалица,
постао сам прича за њих!
10Гаде ме се, стоје издалека,
не либе се да ме у лице пљуну.
11Јер Бог је развезао мог шатора уже,
ударио ме је, а људи се на мене разуларише.
12Мени с десна диже се младалачка руља,
терају ме да бежим,
против мене насипају бедеме пропасти.
13Руше ми путеве,
успешно ме разарају
и за то им помоћ није потребна.
14Навиру ко кроз широк процеп,
наваљују преко развалина.
15Ненадане страхоте пале су на мене,
попут ветра разгоне ми достојанство,
а моје спасење нестаде ко облак.
16Сад се душа моја разлила у мени,
јер су ме сустигли дани јада.
17Кости моје ноћ пробада у мени,
болови ме глођу без престанка.
18Одора се моја изобличила од силе велике,
сапела ме као крагна од тунике моје.
19Он ме је у блато бацио,
сад сам налик праху и пепелу.
20За помоћ ја теби вапим,
ал’ се не одазиваш;
а када сам стао,
на мене си пажњу обратио.
21У крвника мога си се претворио,
силом руке своје си ме спопао.
22Винуо си ме да ветар зајашем,
растапаш ме у олуји.
23Јер ја знам да ме у смрт одводиш,
у кућу састанка свих који су живи.
24Али нико не пружа руку своју руини,
макар да за помоћ вапи у пропасти својој.
25Зар ја нисам заплакао ради невољника?
Зар ми душа зајецала није ради убогога?
26Али кад сам чекао на добро,
зло је дошло;
када сам се понадао светлу,
пристигла је тама.
27Утроба је моја устрептала и није се примирила,
дани патње су ме задесили.
28Поцрнео ходам, али не од сунца;
устајем у збору и вичем за помоћ.
29Збратимљен сам са шакалима,
пријатељ сам нојевима.
30Поцрнела кожа је на мени,
од грознице цвокоћу ми кости.
31Моја лира сад је за кукњаву,
а свирала моја за плач нарикача.
