A Silver Cup in a Sack
1Joseph told the manager of his house what to do. “Fill the men’s sacks with as much food as they can carry,” he said. “Put each man’s money in his sack. 2Then put my silver cup in the youngest one’s sack. Put it there along with the money he paid for his grain.” So the manager did what Joseph told him to do.
3When morning came, the men were sent on their way with their donkeys. 4They hadn’t gone very far from the city when Joseph spoke to his manager. “Go after those men right away,” he said. “Catch up with them. Say to them, ‘My master was good to you. Why have you paid him back by doing evil? 5Isn’t this the cup my master drinks from? Doesn’t he also use it to find things out? You have done an evil thing.’ ”
6When the manager caught up with them, he told them what Joseph had said. 7But they said to him, “Why do you say these things? We would never do anything like that! 8We even brought back to you from Canaan the money we found in our sacks. So why would we steal silver or gold from your master’s house? 9If you find out that any of us has the cup, he will die. And the rest of us will become your slaves.”
10“All right, then,” he said. “As you wish. The one found to have the cup will become my slave. But the rest of you will not be blamed.”
11Each of them quickly put his sack down on the ground and opened it. 12Then the manager started to search. He began with the oldest and ended with the youngest. The cup was found in Benjamin’s sack. 13When that happened, they were so upset they tore their clothes. Then all of them loaded their donkeys and went back to the city.
14Joseph was still in the house when Judah and his brothers came in. They threw themselves down on the ground in front of him. 15Joseph said to them, “What have you done? Don’t you know that a man like me has ways to find things out?”
16“What can we say to you?” Judah replied. “What can we say? How can we prove we haven’t done anything wrong? God has shown you that we are guilty. We are now your slaves. All of us are, including the one found to have the cup.”
17But Joseph said, “I would never do anything like that! Only the man found to have the cup will become my slave. The rest of you may go back to your father in peace.”
18Then Judah went up to him. He said, “Please, sir. Let me speak a word to you. Don’t be angry with me, even though you are equal to Pharaoh himself. 19You asked us, ‘Do you have a father or a brother?’ 20We answered, ‘We have an old father. A young son was born to him when he was old. His brother is dead. He’s the only one of his mother’s sons left. And his father loves him.’
21“Then you said to us, ‘Bring him down to me. I want to see him for myself.’ 22We said to you, ‘The boy can’t leave his father. If he does, his father will die.’ 23But you told us, ‘Your youngest brother must come down here with you. If he doesn’t, you won’t see my face again.’ 24So we went back to my father. We told him what you had said.
25“Then our father said, ‘Go back. Buy a little more food.’ 26But we said, ‘We can’t go down. We’ll only go if our youngest brother goes there with us. We can’t even see the man’s face unless our youngest brother goes with us.’
27“Your servant my father said to us, ‘You know that my wife had two sons by me. 28One of them went away from me. And I said, “He must have been torn to pieces.” I haven’t seen him since. 29What if you take this one from me too and he is harmed? Then you would cause me to die as a sad old man. I would go down into the grave full of pain and suffering.’
30“So now, what will happen if the boy isn’t with us when I go back to my father? His life depends on the boy’s life. 31When he sees that the boy isn’t with us, he’ll die. Because of us, he’ll go down into the grave as a sad old man. 32I promised my father I would keep the boy safe. I said, ‘Father, I’ll bring him back to you. If I don’t, you can put the blame on me for the rest of my life.’
33“Now then, please let me stay here. Let me be your slave in place of the boy. Let the boy return with his brothers. 34How can I go back to my father if the boy isn’t with me? No! Don’t let me see the pain and suffering that would come to my father.”
Последње искушење
1Јосиф нареди управитељу свога дома: „Напуни вреће ових људи храном онолико колико могу понети, а новац свакога од њих стави одозго у његову врећу. 2А мој пехар, онај сребрни пехар, стави одозго у врећу најмлађега заједно с његовим новцем за жито.“ Управитељ учини онако како му је Јосиф рекао.
3Кад је свануло јутро, отпремили су људе и њихове магарце. 4Они још нису били отишли далеко од града, кад Јосиф рече управитељу свога дома: „Устани и пођи за оним људима. Кад их стигнеш, реци им: ’Зашто узвраћате зло за добро? 5Зар да украдете пехар из ког мој господар пије44,5 Дослован превод је Није ли то оно из чега мој господар пије? Превод Зар да украдете пехар из ког мој господар пије, је преузет из Септуагинте због јасноће. и из ког чита будућност? Учинили сте зло!’“
6Кад их је стигао, рекао им је те речи. 7Они му рекоше: „Зашто мој господар говори такве речи? Далеко било од твојих слугу да учине такву ствар! 8Чак и новац који смо нашли одозго у нашим врећама смо ти вратили из хананске земље. Како бисмо, онда, могли да украдемо сребро или злато из куће твога господара? 9А ако код неког од твојих слугу нађеш оно што припада твоме господару, тај ће умрети, а ми остали ћемо постати робови твоме господару.“
10„У реду, нека буде како сте рекли – сложио се управитељ. Ипак, само онај код кога се пронађе пехар ће ми бити роб. Ви остали ћете бити без кривице.“
11Брже-боље су спустили своје вреће на земљу, те је сваки од њих отворио своју. 12Управитељ је претраживао од најстаријег па до најмлађег. Пехар је пронађен у Венијаминовој врећи. 13На то они раздеру своју одећу. Онда сваки натовари свог магарца, па се врате у град.
14Јосиф је још био тамо кад су Јуда и његова браћа стигла. Они се баце пред њим на земљу. 15Јосиф им рече: „Шта сте то учинили? Зар нисте знали да човек као ја открива будућност?“
16Јуда одговори: „Шта можемо рећи моме господару? Шта да кажемо? Чиме да се оправдамо? Бог је открио кривицу твојих слугу. Ево нас, робови смо мога господара, и ми и онај код кога је пехар нађен.“
17„Далеко било од мене да учиним тако нешто! – рече Јосиф. Само онај код кога је пехар нађен ће бити мој роб. Ви остали се мирно вратите своме оцу.“
18Јуда му је тада приступио и рекао: „Мој господару, дозволи своме слузи да ти се обрати. Не гневи се на твога слугу, јер ти си као фараон. 19Мој господар је питао своје слуге: ’Имате ли оца или брата?’ 20А ми смо одговорили моме господару: ’Имамо старог оца и брата који се родио оцу под старост. Тај је најмлађи. Његов прави брат је умро, тако да је он једини остао од своје мајке. Отац га много воли.’
21Ти си затим рекао: ’Доведите га к мени да га видим својим очима!’ 22А ми смо ти одговорили: ’Дечак не може да напусти оца; ако га остави, отац ће умрети.’ 23Али ти си рекао својим слугама: ’Ако ваш најмлађи брат не дође с вама, не излазите ми на очи.’ 24Кад смо се вратили твоме слузи, нашем оцу, пренели смо му речи мога господара.
25На то је наш отац рекао: ’Вратите се и купите нам нешто хране.’ 26Ми смо му рекли: ’Не можемо да идемо тамо. Ићи ћемо само ако наш најмлађи брат пође с нама. Ако он не буде био с нама, том човеку нећемо моћи да изађемо на очи.’
27Твој слуга, наш отац, нам је тада рекао: ’Ви знате да ми је моја жена родила два сина. 28Један ме је већ напустио. Тада сам мислио: сигурно је растргнут! Од тада га више нисам видео. 29Ако и овога одведете од мене, те и њега задеси несрећа, с тугом ћете свалити моју седу главу у Свет мртвих.’
30Стога, ако дечак не буде с нама кад се вратим твоме слузи, моме оцу – коме је дечак толико прирастао срцу – 31пресвиснуће кад види да дечака нема са нама. Тако ће твоје слуге с тугом свалити у Свет мртвих седу главу твога слуге, нашег оца. 32А ја, твој слуга, јемчио сам свом оцу за младића, рекавши: ’Ако ти га не доведем, нек будем крив своме оцу до века!’
33Зато те молим да твој слуга остане као роб код мога господара уместо дечака, а дечак нека се врати са својом браћом. 34Јер, како да пођем горе своме оцу ако дечак не буде са мном? Не бих могао да гледам јад који би схрвао мога оца.“
