The Plague of Locusts
1Then the Lord said to Moses, “Go to Pharaoh. I have made him stubborn. I have also made his officials stubborn so I can perform my signs among them. 2Then you will be able to tell your children and grandchildren how hard I was on the Egyptians. You can tell them I performed my signs among the people of Egypt. And all of you will know that I am the Lord.”
3So Moses and Aaron went to Pharaoh. They said to him, “The Lord, the God of the Hebrews, says, ‘How long will you refuse to obey me? Let my people go. Then they will be able to worship me. 4If you refuse to let them go, I will bring locusts into your country tomorrow. 5They will cover the ground so that it can’t be seen. They will eat what little you have left after the hail. That includes every tree growing in your fields. 6They will fill your houses. They will be in the homes of all your officials and your people. Your parents and your people before them have never seen anything like it as long as they have lived here.’ ” Then Moses turned around and left Pharaoh.
7Pharaoh’s officials said to him, “How long will this man be a trap for us? Let the people go. Then they’ll be able to worship the Lord their God. After everything that’s happened, don’t you realize that Egypt is destroyed?”
8Moses and Aaron were brought back to Pharaoh. “Go. Worship the Lord your God,” he said. “But tell me who will be going.”
9Moses answered, “We’ll go with our young people and old people. We’ll go with our sons and daughters. We’ll take our flocks and herds. We are supposed to hold a feast to honor the Lord.”
10Pharaoh said, “Suppose I ever let you go, along with your women and children. Then the Lord really will be with all of you! Clearly you are planning to do something bad. 11No! I’ll only allow the men to go and worship the Lord. After all, that’s what you have been asking for.” Then Pharaoh drove Moses and Aaron out of his sight.
12The Lord said to Moses, “Reach out your hand over Egypt so that locusts cover the land. They will eat up everything growing in the fields. They will eat up everything left by the hail.”
13So Moses reached out his walking stick over Egypt. Then the Lord made an east wind blow across the land. It blew all that day and all that night. By morning the wind had brought the locusts. 14Large numbers of them came down in every part of Egypt. There had never been a plague of locusts like it before. And there will never be one like it again. 15The locusts covered the ground until it was black. They ate up everything left after the hail. They ate up everything growing in the fields. They ate up the fruit on the trees. There was nothing green left on any tree or plant in the whole land of Egypt.
16Pharaoh quickly sent for Moses and Aaron. He said, “I have sinned against the Lord your God. I’ve also sinned against you. 17Now forgive my sin one more time. Pray to the Lord your God to take this deadly plague away from me.”
18After Moses left Pharaoh, he prayed to the Lord. 19The Lord changed the wind to a very strong west wind. It picked up the locusts. It blew them into the Red Sea. Not even one locust was left anywhere in Egypt. 20But the Lord made Pharaoh stubborn. So Pharaoh wouldn’t let the people of Israel go.
The Plague of Darkness
21The Lord spoke to Moses. He said, “Reach out your hand toward the sky so that darkness spreads over Egypt. It will be so dark that people can feel it.” 22So Moses reached out his hand toward the sky. Then complete darkness covered Egypt for three days. 23No one could see anyone else or go anywhere for three days. But all the people of Israel had light where they lived.
24Then Pharaoh sent for Moses. He said to him, “Go. Worship the Lord. Even your women and children can go with you. Just leave your flocks and herds behind.”
25But Moses said, “You must allow us to take our animals. We need to offer them as sacrifices and burnt offerings to the Lord our God. 26Our livestock must also go with us. We have to use some of them to worship the Lord our God. We can’t leave even one animal behind. Until we get there, we won’t know what we are supposed to use to worship the Lord.”
27But the Lord made Pharaoh stubborn. So he wouldn’t let the people go. 28Pharaoh said to Moses, “Get out of my sight! Make sure you don’t come to see me again! If you do, you will die.”
29“I’ll do just as you say,” Moses replied. “I will never come to see you again.”
Осма пошаст: скакавци
1Тада Господ рече Мојсију: „Иди к фараону, јер сам отврднуо срце њему и његовим дворанима, да бих учинио знакове међу њима, 2те да би ти приповедао својим синовима и унуцима како сам строго поступио с Египћанима, и какве сам знакове извео међу њима, да бисте знали да сам ја Господ.“
3Мојсије и Арон дођу к фараону и кажу му: „Овако каже Господ, Бог Јевреја: ’Докле ћеш одбијати да ми се покориш? Пусти мој народ да ми служи. 4Одбијеш ли да их пустиш, чувај се, јер ћу сутра довести скакавце на твоју земљу. 5Они ће прекрити површину, тако да се земља неће видети, па ће појести све што је остало после града. Појешће ти чак и дрвеће што је тек почело да расте на пољу. 6Испуниће твој двор, куће твојих дворана, и куће свих Египћана. Тако нешто нису видели ни твоји оци, а ни оци твојих отаца, откако су се појавили на земљи па до дана данашњег.’“ Мојсије се окрене, па оде од фараона.
7Тада фараону рекоше његови дворани: „Докле ће нас овај одвлачити у пропаст? Пусти те људе да иду, па нека служе Господу, своме Богу. Зар не видиш да је Египат пропао?“
8Врате они Мојсија и Арона к фараону, а он им рече: „Идите и служите Господу, своме Богу! Ко све иде?“
9Мојсије одговори: „Сви ми идемо, стари и млади, наши синови и ћерке, наша ситна и крупна стока, јер идемо да прославимо празник Господу.“
10Фараон му на то рече: „Тако био Господ с вама, ако вас пустим са вашим женама и децом! Види се да немате добре намере. 11Никако! Нека иду само одрасли мушкарци да служе Господу, јер то је оно што сте тражили.“ Тиме су били отерани од фараона.
12Тада Господ рече Мојсију: „Испружи своју руку над египатском земљом, па ће скакавци навалити на Египат и појести све биље што је остало од града.“
13Мојсије испружи свој штап над Египтом, а Господ наведе на земљу источни ветар који је дувао цели дан и целу ноћ. Ујутро је ветар донео скакавце. 14Скакавци су навалили на целу египатску земљу и спустили се на целу земљу у огромном броју. Толико скакаваца никада раније није било, а нити ће их икад више бити. 15Покрили су површину целе земље, тако да је била тамна. Појели су све биље у земљи и сваки плод на дрвећу који је остао од града. У целој египатској земљи није остало ни листа на дрвету, ни травке на пољу.
16Фараон брже-боље позове Мојсија и Арона, па им рече: „Згрешио сам против Господа, вашег Бога, и против вас. 17Опростите ми мој грех још овај пут и помолите се Господу, вашем Богу, да отклони од мене ову погибељну пошаст.“
18Кад је Мојсије отишао од фараона, помолио се Господу. 19Тада је Господ покренуо веома јак западни ветар који је понео скакавце и сручио их у Црвено море. Ниједан једини скакавац није остао у египатској земљи. 20Ипак, Господ је учинио да отврдне срце фараону, па није пустио Израиљце.
Девета пошаст: тама
21Тада Господ рече Мојсију: „Испружи своју руку према небу, па нек се спусти тама на Египат, таква тама да се може опипати.“ 22Мојсије испружи своју руку према небу и спусти се густа тама на цели Египат. Трајала је три дана. 23Та три дана човек човека није могао да види, и нико се није мицао са свога места. Међутим, у свим израиљским домовима било је светла.
24Тада фараон позва Мојсија и рече: „Идите и служите Господу! Само ваша ситна и крупна стока нека остане овде. Ваше жене и деца могу да иду с вама.“
25Мојсије одговори: „Мораш нам дати да Господу, своме Богу, принесемо приносе и жртве свеспалнице. 26Према томе, с нама иду и наша стада, неће остати ни папак, јер од њих треба да изаберемо оно што ћемо принети Господу, нашем Богу. Наиме, ми не знамо шта да принесемо Господу, док не дођемо тамо.“
27Али Господ је отврднуо фараоново срце, те није пристао да их пусти. 28„Одлази! – рече фараон Мојсију. Добро пази да се више не појављујеш преда мном. Оног дана кад ми лице видиш, умрећеш.“
29Мојсије му рече: „Тако ће и бити; више ти нећу видети лице.“
