Paul Sails for Rome
1It was decided that we would sail for Italy. Paul and some other prisoners were handed over to a Roman commander named Julius. He belonged to the Imperial Guard. 2We boarded a ship from Adramyttium. It was about to sail for ports along the coast of Asia Minor. We headed out to sea. Aristarchus was with us. He was a Macedonian from Thessalonica.
3The next day we landed at Sidon. There Julius was kind to Paul. He let Paul visit his friends so they could give him what he needed. 4From there we headed out to sea again. We passed the calmer side of Cyprus because the winds were against us. 5We sailed across the open sea off the coast of Cilicia and Pamphylia. Then we landed at Myra in Lycia. 6There the commander found a ship from Alexandria sailing for Italy. He put us on board. 7We moved along slowly for many days. We had trouble getting to Cnidus. The wind did not let us stay on course. So we passed the calmer side of Crete, opposite Salmone. 8It was not easy to sail along the coast. Then we came to a place called Fair Havens. It was near the town of Lasea.
9A lot of time had passed. Sailing had already become dangerous. By now it was after the Day of Atonement, a day of fasting. So Paul gave them a warning. 10“Men,” he said, “I can see that our trip is going to be dangerous. The ship and everything in it will be lost. Our own lives will be in danger also.” 11But the commander didn’t listen to what Paul said. Instead, he followed the advice of the pilot and the ship’s owner. 12The harbor wasn’t a good place for ships to stay during winter. So most of the people decided we should sail on. They hoped we would reach Phoenix. They wanted to spend the winter there. Phoenix was a harbor in Crete. It faced both southwest and northwest.
The Storm
13A gentle south wind began to blow. The ship’s crew thought they saw their chance to leave safely. So they pulled up the anchor and sailed along the shore of Crete. 14Before very long, a wind blew down from the island. It had the force of a hurricane. It was called the Northeaster. 15The ship was caught by the storm. We could not keep it sailing into the wind. So we gave up and were driven along by the wind. 16We passed the calmer side of a small island called Cauda. We almost lost the lifeboat that was tied to the side of the ship. 17So the men lifted the lifeboat on board. Then they tied ropes under the ship itself to hold it together. They were afraid it would get stuck on the sandbars of Syrtis. So they lowered the sea anchor and let the ship be driven along. 18We took a very bad beating from the storm. The next day the crew began to throw the ship’s contents overboard. 19On the third day, they even threw the ship’s tools and supplies overboard with their own hands. 20The sun and stars didn’t appear for many days. The storm was terrible. So we gave up all hope of being saved.
21The men had not eaten for a long time. Paul stood up in front of them. “Men,” he said, “you should have taken my advice not to sail from Crete. Then you would have avoided this harm and loss. 22Now I beg you to be brave. Not one of you will die. Only the ship will be destroyed. 23I belong to God and serve him. Last night his angel stood beside me. 24The angel said, ‘Do not be afraid, Paul. You must go on trial in front of Caesar. God has shown his grace by sparing the lives of all those sailing with you.’ 25Men, continue to be brave. I have faith in God. It will happen just as he told me. 26But we must run the ship onto the beach of some island.”
The Ship Is Destroyed
27On the 14th night the wind was still pushing us across the Adriatic Sea. About midnight the sailors had a feeling that they were approaching land. 28They measured how deep the water was. They found that it was 120 feet deep. A short time later they measured the water again. This time it was 90 feet deep. 29They were afraid we would crash against the rocks. So they dropped four anchors from the back of the ship. They prayed that daylight would come. 30The sailors wanted to escape from the ship. So they let the lifeboat down into the sea. They pretended they were going to lower some anchors from the front of the ship. 31But Paul spoke to the commander and the soldiers. “These men must stay with the ship,” he said. “If they don’t, you can’t be saved.” 32So the soldiers cut the ropes that held the lifeboat. They let it drift away.
33Just before dawn Paul tried to get them all to eat. “For the last 14 days,” he said, “you have wondered what would happen. You have gone without food. You haven’t eaten anything. 34Now I am asking you to eat some food. You need it to live. Not one of you will lose a single hair from your head.” 35After Paul said this, he took some bread and gave thanks to God. He did this where they all could see him. Then he broke it and began to eat. 36All of them were filled with hope. So they ate some food. 37There were 276 of us on board. 38They ate as much as they wanted. They needed to make the ship lighter. So they threw the rest of the grain into the sea.
39When daylight came, they saw a bay with a sandy beach. They didn’t recognize the place. But they decided to run the ship onto the beach if they could. 40So they cut the anchors loose and left them in the sea. At the same time, they untied the ropes that held the rudders. They lifted the sail at the front of the ship to the wind. Then they headed for the beach. 41But the ship hit a sandbar. So the front of it got stuck and wouldn’t move. The back of the ship was broken to pieces by the pounding of the waves.
42The soldiers planned to kill the prisoners. They wanted to keep them from swimming away and escaping. 43But the commander wanted to save Paul’s life. So he kept the soldiers from carrying out their plan. He ordered those who could swim to jump overboard first and swim to land. 44The rest were supposed to get there on boards or other pieces of the ship. That is how everyone reached land safely.
Пут у Рим
1Када је било одлучено да отпловимо у Италију, Павла и неке друге затворенике предали су на чување капетану царске чете који се звао Јулије. 2Укрцали смо се у једну адрамитску лађу, која је требало да плови у азијске луке, и отпловили. Са нама је био Аристарх, Македонац из Солуна.
3Сутрадан смо пристали у Сидону. Капетан Јулије се љубазно опходио према Павлу и допустио му да посети своје пријатеље, да би се побринули за његове потребе. 4Кад смо отишли оданде, пловили смо у заветрини Кипра, јер су дували противни ветрови. 5Препловивши море дуж обала Киликије и Памфилије, стигли смо у Миру ликијску. 6Ту је капетан нашао лађу из Александрије која је пловила за Италију, те се укрцасмо. 7Неколико дана смо пловили веома споро и једва смо стигли до Книда. Пошто нам ветар није дао да пристанемо, пловили смо поред Салмоне, у заветрини Крита. 8Пловећи с муком уз обалу, стигли смо у место које се звало „Добра пристаништа“, близу града Ласеје.
9Будући да је прошло доста времена, а пловидба постала опасна, јер се и пост27,9 То јест, Дан откупљења (Јом Кипур), када почиње олујна сезона. већ био завршио, Павле их је опомињао: 10„Људи – говорио им је – видим да ће ова пловидба бити опасна и да ће бити велике штете, не само по товар и лађу, него и по наше животе.“ 11Међутим, капетан је имао више поверења у кормилара и власника брода, него у Павла. 12Пошто лука није била погодна да се презими, већина је одлучила да се отплови даље уз обалу, како би дошли до Феникса и тамо презимили. То је била критска лука која је била отворена према југозападу и северозападу.
13Дувао је благ јужни ветар, па су мислили да ће остварити што су наумили. Подигли су сидро и запловили уз саму обалу Крита. 14Није прошло дуго, кадли са Крита поче да дува јак олујни ветар звани „Североисточњак“. 15Захватио је лађу која није могла да се противи ветру, па смо морали да се препустимо ветру да нас носи. 16Пловећи, пак, у заветрини неког острва по имену Клауда, с тешком муком смо успели да задржимо бродски чамац. 17Када су га подигли, употребили су помоћна средства да подвежу лађу. Бојећи се да се не насучу на обалу Сирте, спустили су плутајуће сидро препуштајући се ветру. 18Пошто нас је наредног дана олуја жестоко бацала, почели су да избацују товар. 19Трећег дана су својим рукама избацили из лађе бродску опрему. 20Пошто се током много дана ни сунце ни звезде нису појавили, а снажна бура и даље беснела, изгубили смо сваку наду да ћемо се спасти.
21Како већ дуже време нико није ништа јео, Павле стаде међу њих и рече: „Људи, требало је мене послушати и не отискивати се с Крита, јер бисмо тако избегли ову невољу и штету. 22Сад вам, пак, саветујем да се ободрите, јер нико од вас неће изгубити живот, осим што ће лађа потонути. 23Прошле ноћи ми се указао анђео Бога коме припадам и коме служим, 24па ми је рекао: ’Павле, не бој се, јер мораш доћи пред цара у Рим. Бог ће ради тебе сачувати животе свих који плове с тобом.’ 25Зато се разведрите, јер верујем Богу да ће бити онако како ми је речено. 26Ипак, морамо да се насучемо на неко острво.“
27У ноћи четрнаестог дана од како нас је олуја носила по Адрији27,27 Море између Италије, Малте, Крита и Грчке., негде око поноћи, морнари наслутише да се приближава неко копно. 28Бацили су висак за мерење дубине и утврдили да дубина мора износи тридесет седам метара27,28 Двадесет хвати.. Када су га бацили мало даље, утврдили су да има двадесет седам метара. 29Пошто смо се бојали да не налетимо на подводне гребене, бацили смо четири сидра са стражње стране и молили се да сване. 30Морнари су покушали да побегну, те су спустили чамац под изговором да треба спустити сидра с предње стране лађе. 31Тада је Павле рекао капетану и војницима: „Ако ови људи не остану на лађи, ви се не можете спасти.“ 32Нато су војници посекли ужад која су држала чамац и пустили га да падне.
33Када је почело да свиће, Павле је замолио све да поједу нешто: „Данас је четрнаести дан који проводите у ишчекивању и без хране, а да ништа нисте окусили. 34Зато вас молим да поједете нешто; то је за ваш опстанак, јер ни једном од вас неће пасти длака с главе.“ 35Пошто је рекао ово, узео је хлеб и пред свима захвалио Богу. Затим је преломио хлеб и почео да једе. 36Тада су се сви охрабрили, па су се прихватили хране. 37На лађи нас је било укупно две стотине седамдесет шест људи. 38Када су се наситили, олакшали су брод избацујући жито у море.
Бродолом
39Када се разданило, нису препознали копно. Ипак, угледали су неки залив са приступачном обалом, где су хтели да уплове бродом, ако то буде могуће. 40Одвезали су сидра и спустили их у море. Истовремено су олабавили ужад на кормилима, подигли предње једро према ветру и запутили се ка обали. 41Међутим, наишли су на гребен и насукали се. Предњи део брода је насео и остао непокретан, док се задњи ломио под ударима јаких таласа. 42Тада су војници наумили да побију затворенике како не би који испливао и побегао. 43Међутим, капетан је желео да спасе Павла, те им није дозволио да спроведу своју намеру. Наредио је да они који знају да пливају први скоче у воду и домогну се копна, 44а да га се остали домогну, ко на даскама, ко на остацима лађе. Тако су се сви спасли дошавши до копна.
