1Paul looked straight at the Sanhedrin. “My brothers,” he said, “I have always done my duty to God. To this day I feel that I have done nothing wrong.” 2Ananias the high priest heard this. So he ordered the men standing near Paul to hit him on the mouth. 3Then Paul said to him, “You pretender! God will hit you! You sit there and judge me by the law. But you yourself broke the law when you commanded them to hit me!”
4Those who were standing near Paul spoke to him. They said, “How dare you talk like that to God’s high priest!”
5Paul replied, “Brothers, I didn’t realize he was the high priest. It is written, ‘Do not speak evil about the ruler of your people.’ ” (Exodus 22:28)
6Paul knew that some of them were Sadducees and the others were Pharisees. So he called out to the members of the Sanhedrin. “My brothers,” he said, “I am a Pharisee. I come from a family of Pharisees. I believe that people will rise from the dead. That’s why I am on trial.” 7When he said this, the Pharisees and the Sadducees started to argue. They began to take sides. 8The Sadducees say that people will not rise from the dead. They don’t believe there are angels or spirits either. But the Pharisees believe all these things.
9People were causing trouble and making a lot of noise. Some of the teachers of the law who were Pharisees stood up. They argued strongly. “We find nothing wrong with this man,” they said. “What if a spirit or an angel has spoken to him?” 10The people arguing were getting out of control. The commanding officer was afraid that Paul would be torn to pieces by them. So he ordered the soldiers to go down and take him away from them by force. The officer had told them to bring Paul into the fort.
11The next night the Lord stood near Paul. He said, “Be brave! You have told people about me in Jerusalem. You must do the same in Rome.”
The Plan to Kill Paul
12The next morning some Jews gathered secretly to make plans against Paul. They made a promise to themselves. They promised that they would not eat or drink anything until they killed him. 13More than 40 men took part in this plan. 14They went to the chief priests and the elders. They said, “We have made a special promise to God. We will not eat anything until we have killed Paul. 15Now then, you and the Sanhedrin must make an appeal to the commanding officer. Ask him to bring Paul to you. Pretend you want more facts about his case. We are ready to kill him before he gets here.”
16But Paul’s nephew heard about this plan. So he went into the fort and told Paul.
17Then Paul called one of the commanders. He said to him, “Take this young man to the commanding officer. He has something to tell him.” 18So the commander took Paul’s nephew to the officer.
The commander said, “Paul, the prisoner, sent for me. He asked me to bring this young man to you. The young man has something to tell you.”
19The commanding officer took the young man by the hand. He spoke to him in private. “What do you want to tell me?” the officer asked.
20He said, “Some Jews have agreed to ask you to bring Paul to the Sanhedrin tomorrow. They will pretend they want more facts about him. 21Don’t give in to them. More than 40 of them are waiting in hiding to attack him. They have promised that they will not eat or drink anything until they have killed him. They are ready now. All they need is for you to bring Paul to the Sanhedrin.”
22The commanding officer let the young man go. But he gave him a warning. “Don’t tell anyone you have reported this to me,” he said.
Paul Is Taken to Caesarea
23Then the commanding officer called for two of his commanders. He ordered them, “Gather a company of 200 soldiers, 70 horsemen and 200 men armed with spears. Get them ready to go to Caesarea at nine o’clock tonight. 24Provide horses for Paul so that he may be taken safely to Governor Felix.”
25Here is the letter the officer wrote.
26I, Claudius Lysias, am writing this letter.
I am sending it to His Excellency, Governor Felix.
Greetings.
27The Jews grabbed Paul. They were about to kill him. But I came with my soldiers and saved him. I had learned that he is a Roman citizen. 28I wanted to know why they were bringing charges against him. So I brought him to their Sanhedrin. 29I found out that the charge against him was based on questions about their law. But there was no charge against him worthy of death or prison. 30Then I was told about a plan against the man. So I sent him to you at once. I also ordered those bringing charges against him to present their case to you.
31The soldiers followed their orders. During the night they took Paul with them. They brought him as far as Antipatris. 32The next day they let the horsemen go on with him. The soldiers returned to the fort. 33The horsemen arrived in Caesarea. They gave the letter to the governor. Then they handed Paul over to him. 34The governor read the letter. He asked Paul where he was from. He learned that Paul was from Cilicia. 35So he said, “I will hear your case when those bringing charges against you get here.” Then he ordered that Paul be kept under guard in Herod’s palace.
Павле пред јудејским Већем
1Павле упре поглед на Велико веће и рече: „Браћо, ја сам све до овог дана живео пред Богом с потпуно чистом савешћу.“ 2Тада је Првосвештеник Ананија наредио онима који су стајали поред Павла да га ударе по устима. 3Павле му је одговорио: „Бог ће тебе ударити, зиде у бело окречени! Седиш ту и судиш ми по Закону, а исти тај Закон кршиш тиме што наређујеш да ме ударају!“
4„Зар вређаш Божијег Првосвештеника?“ – укорили су га Јевреји који су стајали до њега.
5„Браћо, нисам знао – рече Павле – да је Првосвештеник. Наиме, у Писму је написано: ’Не говори лоше о главару свога народа.’“
6Знајући да један део присутних припада фарисејима, а други садукејима, Павле узвикну у Великом већу: „Браћо, ја сам фарисеј, фарисејски син, а суди ми се зато што се надам васкрсењу мртвих!“ 7Кад је то рекао, дошло је до расправе између фарисеја и садукеја, тако да се збор поделио. 8Наиме, садукеји говоре да нема васкрсења, нити да има анђела ни духова, док фарисеји верују у све то.
9Вика је постајала све већа. Неки од зналаца Светог писма из фарисејске странке жестоко се успротивише. Говорили су: „Нисмо нашли никакво зло на овом човеку! Шта ако му је говорио дух или анђео?“ 10Свађа је постала толико жестока, да се заповедник уплашио да не растргну Павла. Зато је наредио војницима да га отму од њих и одведу у касарну.
11Идуће ноћи је Господ стао пред Павла и рекао му: „Храбро! Јер како си сведочио за мене у Јерусалиму, тако треба да посведочиш и у Риму.“
Завера против Павла
12Следећег јутра су Јевреји сковали заверу против Павла, заклевши се да неће ни јести ни пити док га не убију. 13Оних који су сковали заверу, било је више од четрдесет. 14Ови су отишли к водећим свештеницима и старешинама, и рекли им: „Заклели смо се да нећемо ништа окусити док не убијемо Павла. 15Зато ви сад са Великим већем поднесите захтев заповеднику да вам га доведе како бисте, тобоже, тачније испитали његов случај. Ми смо спремни да га убијемо пре но што он дође.“
16Међутим, Павлов нећак је дочуо за заседу, па је отишао у касарну и обавестио Павла о томе. 17Павле је позвао једног капетана и рекао му: „Поведи овог младића заповеднику, јер има да му јави нешто.“ 18Официр је повео младића, довео га заповеднику и рекао: „Затвореник по имену Павле ме је позвао и замолио да овог младића доведем к теби, јер има нешто да ти каже.“
19Заповедник га је узео под руку, одвео у страну и упитао: „Шта то имаш да ми јавиш?“
20Он му рече: „Јевреји су се договорили да затраже од тебе да сутра доведеш Павла у Велико веће, да би, тобоже, подробније испитали његов случај. 21Не дај да те наговоре, јер га више од четрдесет људи чека у заседи. Они су се заклели да неће ни јести ни пити док га не убију. Сада су спремни и само чекају твој пристанак.“
22Тада заповедник отпусти младића и заповеди му: „Никоме не говори да си ми ово јавио.“
Павла спроводе у Кесарију
23Затим је позвао два капетана и рекао им: „Спремите две стотине војника, седамдесет коњаника и две стотине стрелаца, да вечерас у девет сати23,23 На грчком Трећи ноћни час. пођу на пут до Кесарије. 24За Павла нека се опреме коњи за јахање, како би га безбедно довели намеснику Феликсу.“ 25Заповедник је затим написао писмо следећег садржаја:
26Клаудије Лисија поздравља уваженог намесника Феликса.
27Јевреји су ухватили овог човека и хтели да га убију. Но, када сам дознао да је римски грађанин, дошао сам с војском и извукао га из њихових руку. 28Пошто сам хтео да сазнам због какве кривице га оптужују, довео сам га пред њихово Велико веће. 29Утврдио сам, међутим, да га они оптужују због спорних питања која се тичу њиховог закона, те да нема никакве кривице која заслужује смртну казну или тамницу. 30Будући да ми је дојављено да се спрема завера против њега, одмах сам га послао к теби. Његовим тужитељима сам рекао да пред тобом изнесу своје тужбе против њега.
31Војници су поступили према оном што им је било наређено; узели су Павла и ноћу га одвели у Антипатриду. 32Сутрадан су препустили коњици да продужи са њим, а они су се вратили у касарну. 33Кад су стигли у Кесарију, уручили су писмо намеснику и извели Павла пред њега. 34Пошто је прочитао писмо, намесник је упитао Павла одакле је. Кад је сазнао да је из Киликије, 35рекао је: „Саслушаћу те када стигну твоји тужитељи.“ Онда је наредио да Павле буде под стражом на Иродовом двору.
