1Someone told Joab, “The king is weeping and mourning for Absalom. He’s filled with sadness because his son has died.” 2The army had won a great battle that day. But their joy turned into sadness. That’s because someone had told the troops, “The king is filled with sorrow because his son is dead.” 3The men came quietly into the city that day. They were like fighting men who are ashamed because they’ve run away from a battle. 4The king covered his face. He cried loudly, “My son Absalom! Absalom, my son, my son!”
5Then Joab went into the king’s house. He said to him, “Today you have made all your men feel ashamed. They have just saved your life. They have saved the lives of your sons and daughters. And they have saved the lives of your wives and concubines. 6You love those who hate you. You hate those who love you. The commanders and their troops don’t mean anything to you. You made that very clear today. I can see that you would be pleased if Absalom were alive today and all of us were dead. 7Now go out there and cheer up your men. If you don’t, you won’t have any of them left with you by sunset. That will be worse for you than all the troubles you have ever had in your whole life. That’s what I promise you in the Lord’s name.”
8So the king got up and took his seat in the entrance of the city gate. His men were told, “The king is sitting in the entrance of the gate.” Then all of them came and stood in front of him.
While all of that was going on, the Israelites had run back to their homes.
David Returns to Jerusalem
9People from all the tribes of Israel began to argue among themselves. They were saying, “The king saved us from the power of our enemies. He saved us from the power of the Philistines. But now he has left the country to escape from Absalom. 10We anointed Absalom to rule over us. But he has died in battle. So why aren’t any of you talking about bringing the king back?”
11King David sent a message to Zadok and Abiathar, the priests. David said, “Speak to the elders of Judah. Tell them I said, ‘News has reached me where I’m staying. People all over Israel are talking about bringing me back to my palace. Why should you be the last to do something about it? 12You are my relatives. You are my own flesh and blood. So why should you be the last to bring me back?’ 13Say to Amasa, ‘Aren’t you my own flesh and blood? You will be the commander of my army for life in place of Joab. If that isn’t true, may God punish me greatly.’ ”
14So the hearts of all the men of Judah were turned toward David. All of them had the same purpose in mind. They sent a message to the king. They said, “We want you to come back. We want all your men to come back too.” 15Then the king returned. He went as far as the Jordan River.
The men of Judah had come to Gilgal to welcome the king back. They had come to bring him across the Jordan. 16Shimei, the son of Gera, was among them. Shimei was from Bahurim in the territory of Benjamin. He hurried down to welcome King David back. 17There were 1,000 people from Benjamin with him. Ziba, the manager of Saul’s house, was with him too. And so were Ziba’s 15 sons and 20 servants. All of them rushed down to the Jordan River. That’s where the king was. 18They went across at the place where people usually cross it. Then they brought the king’s family back over with them. They were ready to do anything he wanted them to do.
Shimei, the son of Gera, had also gone across the Jordan. When he did, he fell down flat with his face toward the ground in front of the king. 19He said to him, “You are my king and master. Please don’t hold me guilty. Please forgive me for the wrong things I did on the day you left Jerusalem. Please forget all about them. 20I know I’ve sinned. But today I’ve come down here to welcome you. I’m the first member of Joseph’s whole family to do it.”
21Then Abishai, the son of Zeruiah, said, “Shouldn’t Shimei be put to death for what he did? He cursed you. And you are the Lord’s anointed king.”
22But David replied, “You and Joab are sons of Zeruiah. What does this have to do with you? What right do you have to interfere? Should anyone be put to death in Israel today? Don’t I know that today I am king over Israel again?” 23So the king made a promise to Shimei. He said to him, “You aren’t going to be put to death.”
24Mephibosheth was Saul’s grandson. He had also gone down to welcome the king back. He had not taken care of his feet. He hadn’t trimmed his mustache or washed his clothes. He hadn’t done any of those things from the day the king left Jerusalem until the day he returned safely. 25He came from Jerusalem to welcome the king. The king asked him, “Mephibosheth, why didn’t you go with me?”
26He said, “You are my king and master. I’m not able to walk. So I thought, ‘I’ll have a saddle put on my donkey. I’ll ride on it. Then I can go with the king.’ But my servant Ziba turned against me. 27He has told you lies about me. King David, you are like an angel of God. So do what you wish. 28You should have put all the members of my grandfather’s family to death, including me. Instead, you always provided what I needed. So what right do I have to make any more appeals to you?”
29The king said to him, “You don’t have to say anything else. I order you and Ziba to divide up Saul’s land between you.”
30Mephibosheth said to the king, “I’m happy that you have returned home safely. So just let Ziba have everything.”
31Barzillai had also come down to go across the Jordan River with the king. He wanted to send the king on his way from there. Barzillai was from Rogelim in the land of Gilead. 32He was very old. He was 80 years old. He had given the king everything he needed while the king was staying in Mahanaim. That’s because Barzillai was very wealthy. 33The king said to Barzillai, “Come across the river with me. Stay with me in Jerusalem. I’ll take good care of you.”
34But Barzillai said to the king, “I won’t live for many more years. So why should I go up to Jerusalem with you? 35I’m already 80 years old. I can hardly tell the difference between what is enjoyable and what isn’t. I can hardly taste what I eat and drink. I can’t even hear the voices of male and female singers anymore. So why should I add my problems to yours? 36I’ll go across the Jordan River with you for a little way. Why should you reward me by taking care of me? 37Let me go back home. Then I can die in my own town. I can be buried there in the tomb of my father and mother. But let Kimham take my place. Let him go across the river with you. Do for him whatever you wish.”
38The king said, “Kimham will go across with me. I’ll do for him whatever you wish. And I’ll do for you anything you wish.”
39So all the people went across the Jordan River. Then the king crossed over. The king kissed Barzillai and said goodbye to him. And Barzillai went back home.
40After the king had gone across the river, he went to Gilgal. Kimham had gone across with him. All the troops of Judah and half of the troops of Israel had taken the king across.
41Soon all the men of Israel were coming to the king. They were saying to him, “Why did the men of Judah take you away from us? They are our relatives. What right did they have to bring you and your family across the Jordan River? What right did they have to bring all your men over with you?”
42All the men of Judah answered the men of Israel. They said, “We did that because the king is our close relative. So why should you be angry about what happened? Have we eaten any of the king’s food? Have we taken anything for ourselves?”
43Then the men of Israel answered the men of Judah. They said, “We have ten of the 12 tribes in the kingdom. So we have a stronger claim on David than you have. Why then are you acting as if you hate us? Weren’t we the first ones to talk about bringing back our king?”
But the men of Judah argued their side even more forcefully than the men of Israel.
Давид жали за Авесаломом
1Јоаву су јавили: „Ено, цар плаче и тугује за Авесаломом!“ 2Тако се победа тога дана претворила у жалост за сав народ, јер је народ чуо да цар тугује за својим сином. 3Тог дана се народ ушуњао у град, као народ који се посрамљено ушуња кад побегне из битке. 4А цар је покрио своје лице плачући на глас: „Авесаломе, сине мој! Авесаломе, сине мој, сине мој, сине мој!“
5Тада је Јоав дошао цару у кућу и рекао му: „Данас си осрамотио своје слуге које су спасле живот теби, твојим синовима и ћеркама, и твојим женама и иночама, 6пошто волиш оне који те мрзе и мрзиш оне који те воле. Данас си јавно показао да ти није стало ни до војвода ни до слугу, јер данас видим да би ти било драго да је Авесалом остао жив, а да смо сви ми мртви. 7А сад устани и иди и обрати се љубазно својим слугама, јер заклињем се Господом: ако не изађеш, ни један човек неће остати с тобом ове ноћи, па ће ова невоља бити гора од сваке која те је задесила од твоје младости до сада.“
8Тада је цар устао и сео код градских врата. Кад су народу јавили: „Цар седи код градских врата“, сав је народ дошао пред цара.
Израиљци су, пак, побегли својим кућама.
9А сав народ се расправљао по свим Израиљевим племенима, говорећи: „Цар нас је избавио из руку наших непријатеља и спасао нас из руку Филистејаца, а сада је морао да побегне из земље од Авесалома. 10Али Авесалом, кога смо помазали да влада над нама, је погинуо у бици. Стога, зашто ништа не предузимате да вратите цара?“
11Тада је цар Давид послао поруку свештеницима Садоку и Авијатару: „Реците Јудиним старешинама: ’Зашто да ви будете последњи који ће вратити цара у његову кућу?’ – Наиме, оно што се говорило по свем Израиљу је дошло до цара у његову кућу – 12Јер, ви сте моја браћа, моја крв и месо. Зашто да будете последњи који ће вратити цара? 13А Амаси реците: ’Зар ти ниси моја крв и месо? Нека ми Господ тако учини и нека још дода, ако доживотно не будеш војвода моје војске уместо Јоава!’“
14Тако је задобио срца свих Јудејаца као једног човека, па су послали цару поруку: „Врати се и ти и твоје слуге.“ 15Тада се цар вратио и дошао до Јордана, а Јудејци су дошли у Галгал да се сретну с царем и да га преведу преко Јордана.
Давидов повратак у Јерусалим
16Тада је Семај, син Гирин, Венијаминовац из Ваурима, заједно са људима из Јуде, похитао цару у сусрет. 17С њим је било хиљаду људи из Венијаминовог племена, као и Сива, слуга из Сауловог дома са својих петнаест синова и двадесет слугу. Они су дошли до Јордана пред цара. 18Док су преводили царев дом да га доведу, и да чини што му се чини добро, Семај, син Гирин, паде ничице пред царем баш кад је овај требало да пређе преко Јордана. 19Семај рече цару: „Нека ме мој господар не држи кривим, и нека не памти како је твој слуга скривио против тебе онога дана кад је мој господар цар изашао из Јерусалима; нека мој господар не узме то к срцу. 20Јер твој слуга зна да је скривио. Али, ето, ја сам, од свег дома Јосифовог, први дошао да дочекам мог господара цара.“
21Ависај, син Серујин, рече: „Зар не би требало да Семај буде погубљен због тога, пошто је проклињао Господњег помазаника?“
22Али Давид рече: „Шта ја имам с вама, синови Серујини, те ми се данас противите? Зар данас да неко буде погубљен у Израиљу? Зар не знам да сам данас цар над Израиљем?“
23Цар рече Семају: „Нећеш бити погубљен.“ И закле му се цар.
Сусрет Мефивостеја и цара
24Тако је и Саулов син Мефивостеј сишао да дочека цара. Он се није бринуо за своје ноге, није подрезивао браду, нити је прао своју одећу од дана кад је цар отишао до дана кад се вратио у миру. 25Кад је дошао из Јерусалима да дочека цара, цар му рече: „Зашто ниси пошао са мном, Мефивостеју?“
26Он одговори: „Господару мој, царе, мој слуга ме је обмануо, јер твој му је слуга рекао: ’Оседлај ми магарца, да га узјашем и пођем са царом’, јер је твој слуга хром. 27А он је оцрнио твога слугу пред мојим господарем царем. Али мој господар цар је као Анђео Божији; уради како ти се чини добро. 28Јер сав дом мога оца није заслужио ништа друго осим смрти од мога господара цара. Ипак, ти си посадио свога слугу међу оне који једу за твојим столом. Какво онда право имам да још нешто тражим од цара?“
29Цар одговори: „Зашто и даље трошиш речи? Одређујем да ти и Сива поделите земљу међу собом.“
30Мефивостеј рече цару: „Нека узме све, само кад се мој господар цар вратио у миру у свој дом!“
Давидова наклоност према Варзелају
31Варзелај Галађанин дође из Рогелима и пређе преко Јордана с царем, да га испрати код Јордана. 32Варзелај је био веома стар; било му је осамдесет година. Он је снабдевао цара храном, док је цар боравио у Маханајиму; био је, наиме, веома богат човек.
33Цар рече Варзелају: „Пређи са мном, а ја ћу се старати о теби код себе у Јерусалиму.“ 34Варзелај одговори цару: „Колико ми је још дана остало да живим, да бих ишао с царом у Јерусалим? 35Данас ми је осамдесет година. Знам ли још шта је добро а шта лоше? Може ли твој слуга осетити укус онога што једе и пије? Може ли још слушати глас певача и певачица? Зашто да твој слуга још буде на терету своме господару цару? 36Твој ће слуга поћи с царем мало даље од Јордана. Зашто цар хоће да ме награди оваквом наградом? 37Допусти своме слузи да се врати и умре у свом граду где је гроб мога оца и моје мајке. Али, ево, ту је твој слуга Химам; нека он пређе с мојим господарем царем. Уради за њега што ти се чини добро.“
38Цар рече: „Нека онда Химам пође са мном, а ја ћу учинити за њега што се теби буде чинило добро; што год желиш, ја ћу то учинити за њега.“
39Затим је сав народ прешао преко Јордана. Након што је цар прешао на другу страну, пољубио је Варзелаја и благословио га, па се овај вратио у своје место.
40Кад је цар прешао у Галгал, с њим је прешао и Химам. С царем је прешао сав Јудин народ и половина израиљског народа.
41Затим су и сви Израиљци дошли к цару и рекли му: „Зашто су те наша браћа Јудејци украли и превели преко Јордана, и цара и све Давидове људе?“
42Сви Јудејци одговорише Израиљцима на то: „Зато што нам је цар род. Зашто се љутите због тога? Јесмо ли јели од цареве хране? Да ли нам је шта даровао?“
43Израиљци одговорише Јудејцима: „Ми имамо десет делова у цара, те имамо више права на Давида од вас. Зашто нас онда презирете? Нисмо ли баш ми први предложили да вратимо нашег цара?“
Ипак, речи Јудејаца су биле теже од речи Израиљаца.
