New International Reader's Version

2 Samuel 14:1-33

Absalom Returns to Jerusalem

1Joab, the son of Zeruiah, knew that the king longed to see Absalom. 2So Joab sent someone to Tekoa to have a wise woman brought back from there. Joab said to her, “Pretend you are filled with sadness. Put on the rough clothing people wear when they’re sad. Don’t use any makeup. Act like a woman who has spent many days mourning for someone who has died. 3Then go to the king. Give him the message I’m about to give you.” And Joab told her what to say.

4The woman from Tekoa went to the king. She bowed down with her face toward the ground. She did it to show him respect. She said, “Your Majesty, please help me!”

5The king asked her, “What’s bothering you?”

She said, “I’m a widow. My husband is dead. 6I had two sons. They got into a fight with each other in a field. No one was there to separate them. One of my sons struck down the other one and killed him. 7Now my whole family group has risen up against me. They say, ‘Hand over the one who struck down his brother. Then we can put him to death for killing his brother. That will also get rid of the one who will receive the family property.’ They want to kill the only living son I have left, just as someone would put out a burning coal. That would leave my husband without any son on the face of the earth to carry on the family name.”

8The king said to the woman, “Go home. I’ll give an order to make sure you are taken care of.”

9But the woman from Tekoa said to him, “You are my king and master. Please pardon me and my family. You and your royal family won’t be guilty of doing anything wrong.”

10The king replied, “If people give you any trouble, bring them to me. They won’t bother you again.”

11She said, “Please pray to the Lord your God. Pray that he will keep our nearest male relative from killing my other son. Then my son won’t be destroyed.”

“You can be sure that the Lord lives,” the king said. “And you can be just as sure that not one hair of your son’s head will fall to the ground.”

12Then the woman said, “King David, please let me say something else to you.”

“Go ahead,” he replied.

13The woman said, “You are the king. So why have you done something that brings so much harm on God’s people? When you do that, you hand down a sentence against yourself. You won’t let the son you drove away come back. 14All of us must die. We are like water spilled on the ground. It can’t be put back into the jar. But that is not what God desires. Instead, he finds a way to bring back anyone who was driven away from him.

15“King David, I’ve come here to say this to you now. I’ve done it because people have made me afraid. I thought, ‘I’ll go and speak to the king. Perhaps he’ll do what I’m asking. 16A man is trying to separate me and my son from the property God gave us. Perhaps the king will agree to save me from that man.’

17“So now I’m saying, ‘May what you have told me prevent that man from doing what he wants. You are like an angel of God. You know what is good and what is evil. May the Lord your God be with you.’ ”

18Then the king said to the woman, “I’m going to ask you a question. I want you to tell me the truth.”

“Please ask me anything you want to,” the woman said.

19The king asked, “Joab told you to say all of this, didn’t he?”

The woman answered, “What you have told me is exactly right. And that’s just as sure as you are alive. It’s true that Joab directed me to do this. He told me everything he wanted me to say. 20He did it to change the way things now are. You are as wise as an angel of God. You know everything that happens in the land.”

21Later the king said to Joab, “All right. I’ll do what you want. Go. Bring back the young man Absalom.”

22Joab bowed down with his face toward the ground. He did it to honor the king. And he asked God to bless the king. He said, “You are my king and master. Today I know that you are pleased with me. You have given me what I asked for.”

23Then Joab went to Geshur. He brought Absalom back to Jerusalem. 24But the king said, “He must go to his own house. I don’t want him to come and see me.” So Absalom went to his own house. He didn’t go to see the king.

25In the whole land of Israel there wasn’t any man as handsome as Absalom was. That’s why everyone praised him. From the top of his head to the bottom of his feet he didn’t have any flaws. 26He used to cut his hair once a year when it became too heavy for him. Then he would weigh it. It weighed five pounds in keeping with the standard weights used in the palace.

27Three sons and a daughter were born to Absalom. His daughter’s name was Tamar. She became a beautiful woman.

28Absalom lived in Jerusalem for two years without going to see the king. 29Then Absalom sent for Joab. He wanted to send Joab to the king. But Joab refused to come to Absalom. So Absalom sent for him a second time. But Joab still refused to come. 30Then Absalom said to his servants, “Joab’s field is next to mine. He has barley growing there. Go and set it on fire.” So Absalom’s servants set the field on fire.

31Joab finally went to Absalom’s house. He said to Absalom, “Why did your servants set my field on fire?”

32Absalom said to Joab, “I sent a message to you. I said, ‘Come here. I want to send you to the king. I want you to ask him for me, “Why did you bring me back from Geshur? I would be better off if I were still there!” ’ Now then, I want to go and see the king. If I’m guilty of doing anything wrong, let him put me to death.”

33So Joab went to the king and told him that. Then the king sent for Absalom. He came in and bowed down to the king with his face toward the ground. And the king kissed Absalom.

New Serbian Translation

2. Књига Самуилова 14:1-33

Авесалом се враћа у Јерусалим

1Али Јоав, син Серујин, је знао да је царево срце наклоњено Авесалому. 2Стога је Јоав послао да му доведу једну мудру жену из Текује. Он јој рече: „Претварај се да си у жалости: обуци се у жалбену одећу и не мажи се мирисним уљем, као жена која многе дане жали за покојником. 3Потом иди цару и реци му ове речи.“ Јоав јој је рекао шта да каже.

4Кад је жена из Текује дошла цару, пала је ничице на земљу, поклонила се и рекла: „Помагај, царе!“

5Цар јој рече: „Шта те мучи?“

Она одговори: „Ја сам удовица; муж ми је умро. 6Твоја је слушкиња имала два сина. Њих двојица су се потукли у пољу, а није било никог да их растави. Један је ударио другог и убио га. 7Тада се цела породица дигла на твоју слушкињу, говорећи: ’Дај тог братоубицу да га погубимо ради живота који је одузео своме брату! Истребимо га иако је наследник!’ Међутим, тако ће ми угасити једину жеравицу која ми је остала, те се моме мужу неће сачувати ни име ни потомство на земљи.“

8Цар рече жени: „Иди кући, а ја ћу издати наредбу у твоју корист.“

9Жена из Текује рече на то цару: „Господару мој, царе, нека кривица падне на мене и на дом мога оца; а цар и његов престо су недужни.“

10Цар рече: „Ако ти неко запрети, ти га доведи мени; тај те више неће узнемиравати.“

11А она рече: „Нека цар то спомене Господу, твоме Богу, да крвни осветник не учини још горе зло, те затре мог сина.“

Он рече: „Живога ми Господа, твоме сину неће пасти ни длака с главе!“

12Тада жена рече: „Дозволи да твоја слушкиња каже још нешто моме господару, цару.“

Он јој рече: „Реци.“

13Она рече: „Зашто си наумио да урадиш исту ствар против народа Божијег? Доносећи овакву одлуку, цар осуђује самог себе, пошто не враћа онога кога је изгнао. 14Јер, ми морамо умрети; ми смо као вода кад се проспе на земљу, те се не може скупити. Но, Бог не узима живот, већ је изнашао начине да изгнани не остане у изгнанству.

15Ја сам, стога, дошла да кажем ово цару, своме господару, јер ме је народ уплашио. А твоја слушкиња је помислила: ’Обратићу се цару; можда ће цар учинити што његова слушкиња тражи. 16Наиме, цар ће чути, па ће избавити своју слушкињу из руку човека који хоће да истреби мене и мог сина с наследства Божијег.’

17Мислила је твоја слушкиња: ’Реч мога господара, цара, ће ме умирити, јер је мој господар, цар, као Анђео Господњи, који разликује добро од зла. Нека Господ, Бог твој, буде с тобом.’“

18Тада цар одговори жени: „Немој затајити од мене ништа што ћу те питати.“

Она одговори: „Нека мој господар говори.“

19Цар упита: „Да ли су Јоавови прсти заједно с тобом у целој овој ствари?“

Она одговори: „Живота ми твога, господару мој, царе, све је онако како је мој господар, цар, рекао; од тога се не може ни лево ни десно. Јесте, твој слуга Јоав ми је то заповедио; он ми је рекао да кажем све ове речи. 20Твој слуга Јоав је то учинио да би приказао ствар с друге стране, али мој господар је мудар као Анђео Божији, па зна све што се дешава у земљи.“

21Тада цар рече Јоаву: „Ево, урадићу то. Иди и доведи младића Авесалома.“

22На то је Јоав пао ничице на земљу, поклонио се и благословио цара, говорећи: „Данас твој слуга зна да сам нашао благонаклоност пред тобом, господару мој, царе, јер је цар учинио што је његов слуга тражио.“

23Јоав је, затим, устао и отишао у Гесур, па је довео Авесалома у Јерусалим. 24Међутим, цар рече: „Нека се врати у своју кућу, али преда мном нека се не појављује.“ Тако се Авесалом вратио у своју кућу, али пред царем се није појављивао.

25А у целом Израиљу није било човека кога су више хвалили због његове лепоте од Авесалома. На њему није било мане од темена до пете. 26Он је шишао своју косу на крају године, јер му је била тешка. Коса му је била тешка две стотине шекела14,26 Око 2 kg. царске мере.

27А Авесалом је имао три сина и једну ћерку, по имену Тамара, која је била веома лепа жена. 28Авесалом је живео у Јерусалиму две године а да се није појавио пред царем.

29Тада је Авесалом послао по Јоава, да би га послао цару, али он није хтео да дође к њему. Послао је по њега и други пут, али овај опет није хтео да дође. 30Авесалом рече својим слугама: „Јоавово поље је поред мога, а јечам је још на њему. Идите и запалите га!“ Тако Авесаломове слуге запале поље.

31Тада се Јоав диже и дође Авесалому у кућу, па му рече: „Зашто су твоје слуге запалиле моје поље?“

32Авесалом одговори Јоаву: „Ето, ја сам ти послао поруку: дођи овамо да те пошаљем к цару да кажеш: ’Зашто сам се вратио из Гесура? Било би ми боље да сам остао тамо!’ Зато ми допусти да видим цара, па ако сам крив за нешто, нека ме погуби!“

33Јоав оде цару и јави му, те цар позва Авесалома. Кад је дошао цару, поклонио се лицем до земље пред њим, а цар је пољубио Авесалома.