David and Jonathan
1David was in Naioth at Ramah. He ran away from there to where Jonathan was. He asked him, “What have I done? What crime have I committed? I haven’t done anything to harm your father. So why is he trying to kill me?”
2“That will never happen!” Jonathan replied. “You aren’t going to die! My father doesn’t do anything at all without letting me know. So why would he hide this from me? He isn’t going to kill you!”
3But David strongly disagreed. He said, “Your father knows very well that you are pleased with me. He has said to himself, ‘I don’t want Jonathan to know I’m planning to kill David. If he finds out, he’ll be very sad.’ But I’m very close to being killed. And that’s just as sure as the Lord and you are alive.”
4Jonathan said to David, “I’ll do anything you want me to do for you.”
5So David said, “Tomorrow is the time for the New Moon feast. I’m supposed to eat with the king. But let me go and hide in the field. I’ll stay there until the evening of the day after tomorrow. 6Your father might miss me. If he does, then tell him, ‘David begged me to let him hurry home to Bethlehem. A yearly sacrifice is being offered there for his whole family group.’ 7Your father might say, ‘That’s all right.’ If he does, it will mean I’m safe. But he might become very angry. If he does, you can be sure he’s made up his mind to harm me. 8Please be kind to me. You have made a covenant with me in front of the Lord. If I’m guilty, kill me yourself! Don’t hand me over to your father!”
9“I would never do that!” Jonathan said. “Suppose I had even the smallest clue that my father had made up his mind to harm you. Then I would tell you.”
10David asked, “Who will tell me if your father answers you in a mean way?”
11“Come on,” Jonathan said. “Let’s go out to the field.” So they went there together.
12Then Jonathan spoke to David. He said, “I promise you that I’ll find out what my father is planning to do. I’ll find out by this time the day after tomorrow. The Lord, the God of Israel, is my witness. Suppose my father has kind feelings toward you. Then I’ll send you a message and let you know. 13But suppose he wants to harm you. And I don’t let you know about it. Suppose I don’t help you get away in peace. Then may the Lord punish me greatly. May he be with you, just as he has been with my father. 14But always be kind to me, just as the Lord is. Be kind to me as long as I live. Then I won’t be killed. 15And never stop being kind to my family. Don’t stop even when the Lord has cut off every one of your enemies from the face of the earth.”
16So Jonathan made a covenant of friendship with David and his family. He said, “May the Lord hold David’s enemies responsible for what they’ve done.” 17Jonathan had David promise his friendship again because he loved him. In fact, Jonathan loved David just as he loved himself.
18Then Jonathan said to David, “Tomorrow is the time for the New Moon feast. You will be missed, because your seat at the table will be empty. 19Go to the place where you hid when all this trouble began. Go there the day after tomorrow, when evening is approaching. There’s a stone out there called Ezel. 20Wait by it. I’ll shoot three arrows to one side of the stone. I’ll pretend I’m practicing my shooting. 21Then I’ll send a boy out there. I’ll tell him, ‘Go and find the arrows.’ Suppose I say to him, ‘The arrows are on this side of you. Bring them here.’ Then come. That will mean you are safe. You won’t be in any danger. And that’s just as sure as the Lord is alive. 22But suppose I tell the boy, ‘The arrows are far beyond you.’ Then go. That will mean the Lord is sending you away. 23And remember what we talked about. Remember that the Lord is a witness between you and me forever.”
24So David hid in the field. When the time for the New Moon feast came, the king sat down to eat. 25He sat in his usual place by the wall. Jonathan sat across from him. Abner sat next to Saul. But David’s place was empty. 26Saul didn’t say anything that day. He said to himself, “Something must have happened to David to make him ‘unclean.’ That must be why he isn’t here.” 27But the next day, David’s place was empty again. It was the second day of the month. Finally, Saul spoke to his son Jonathan. He said, “Why hasn’t the son of Jesse come to the meal? He hasn’t been here yesterday or today.”
28Jonathan replied, “David begged me to let him go to Bethlehem. 29He said, ‘Let me go. Our family is offering a sacrifice in the town. My brother has ordered me to be there. Are you pleased with me? If you are, let me go and see my brothers.’ That’s why he hasn’t come to eat at your table.”
30Saul became very angry with Jonathan. He said to him, “You are an evil son. You have refused to obey me. I know that you are on the side of Jesse’s son. You should be ashamed of that. And your mother should be ashamed of having a son like you. 31You will never be king as long as Jesse’s son lives on this earth. And you will never have a kingdom either. So send someone to bring the son of Jesse to me. He must die!”
32“Why do you want to put him to death?” Jonathan asked his father. “What has he done?” 33But Saul threw his spear at Jonathan to kill him. Then Jonathan knew that his father wanted to kill David.
34So Jonathan got up from the table. He was very angry. On that second day of the feast, he refused to eat. He was very sad that his father was treating David so badly.
35The next morning Jonathan went out to the field to meet David. He took a young boy with him. 36He said to the boy, “Run and find the arrows I shoot.” As the boy ran, Jonathan shot an arrow far beyond him. 37The boy came to the place where Jonathan’s arrow had fallen. Then Jonathan shouted to him, “The arrow went far beyond you, didn’t it?” 38He continued, “Hurry up! Run fast! Don’t stop!” The boy picked up the arrow and returned to his master. 39The boy didn’t know what was going on. Only Jonathan and David knew. 40Jonathan gave his weapons to the boy. He told him, “Go back to town. Take the weapons with you.”
41After the boy had gone, David got up from the south side of the stone. He bowed down in front of Jonathan with his face to the ground. He did it three times. Then they kissed each other and cried. But David cried more than Jonathan did.
42Jonathan said to David, “Go in peace. In the name of the Lord we’ve promised to be friends. We have said, ‘The Lord is a witness between you and me. He’s a witness between your children and my children forever.’ ” Then David left, and Jonathan went back to the town.
Јонатанова оданост
1Давид је побегао из Најота код Раме па је дошао к Јонатану и рекао му: „Шта сам урадио? Шта је моја кривица? Чиме сам се огрешио о твога оца да ми ради о глави?“
2Јонатан му одговори: „Далеко било! Нећеш ти умрети! Мој отац не чини ништа, ни велико ни мало, а да ми то не повери. Зашто би мој отац крио то од мене? То не може бити.“
3Давид се још заклео: „Твој отац добро зна да сам стекао твоју наклоност, па мисли: ’Јонатан не сме сазнати за ово, да се не би ожалостио.’ Заиста, живога ми Господа, и живота ми твога, од смрти ме дели само један корак.“
4Јонатан рече Давиду: „Шта хоћеш да учиним за тебе?“
5Давид одговори Јонатану: „Сутра је младина, а ја морам да седнем с царем за трпезу. Ти ме пусти, а ја ћу се сакрити у пољу до треће вечери. 6Ако твој отац примети да сам одсутан, ти реци: ’Давид ме је усрдно молио да га пустим да отрчи до Витлејема, свога града, јер се тамо приноси годишња жртва за целу породицу.’ 7Ако он каже: ’У реду’ онда је твој слуга безбедан. А ако плане гневом, знај да је решио да ми науди. 8Стога буди милостив своме слузи, јер си ступио с њим у савез Господњи. А ако сам скривио нешто убиј ме сам. Зашто би ме водио к своме оцу?“
9Јонатан рече на то: „Далеко било! Кад бих заиста знао да је мој отац решио да ти науди, зар ти не бих то јавио?“
10Давид рече Јонатану: „Ко ће ми јавити ако твој отац одговори оштро?“
11Јонатан одговори Давиду: „Хајде, изађимо у поље.“ Њих двојица изађу у поље.
12Тада Јонатан рече Давиду: „Господ, Бог Израиљев, нека ми буде сведок! Прекосутра у ово време, искушаћу свога оца. Ако одговор буде повољан по Давида, а ја ти тада не пошаљем поруку да ти то обзнаним, 13нека Господ плати Јонатану и још више. Ако ли је мој отац наумио да ти науди, и то ми открије, ја ћу те пустити да одеш у миру. Нека Господ буде с тобом као што је био с мојим оцем. 14Ако још будем био жив, ти ћеш ми исказати Господњу милост, како не бих погинуо. 15А ти немој никада ускратити милости моме дому, чак и кад Господ истреби Давидове непријатеље с лица земље.“
16Тако је Јонатан склопио савез с домом Давидовим, говорећи: „Нека Господ тражи рачун од Давидових непријатеља.“ 17Јонатан је, затим, изнова заклео Давида својом љубављу, јер га је волео као свој живот.
18Јонатан рече Давиду: „Сутра је млади месец. Приметиће се да те нема, јер ће твоје место бити празно. 19Ти сиђи прекосутра и иди на оно место где си се сакрио кад се ствар догодила, и остани код камена Езела. 20Ја ћу одапети три стреле покрај камена, као да гађам мету. 21Ево, ја ћу послати момка к теби да нађе стреле. Ако кажем момку: ’Ено, стреле су онде крај тебе, донеси их!’, ти онда дођи, јер си безбедан; нема опасности, тако био жив Господ! 22А ако кажем момку: ’Ено, стреле су тамо подаље од тебе’, ти иди, јер те Господ шаље. 23Што се тиче овога што смо се ја и ти договорили, знај: Господ је сведок између мене и тебе довека.“
24Тако се Давид сакрио у пољу. Дошао је млади месец и цар је сео за сто да једе. 25Кад је цар, по свом обичају, сео на место до зида, Јонатан је устао, а Авенир је сео до Саула. Давидово место је било празно. 26Саул није ништа рекао тог дана, мислећи: „Нешто му се догодило. Мора да је нечист; свакако је нечист.“ 27Међутим, Давидово место је било празно и наредног дана након младог месеца. Саул упита свога сина Јонатана: „Зашто син Јесејев није дошао на обед ни јуче ни данас?“
28Јонатан одговори Саулу: „Давид ме је усрдно молио да га пустим да оде до Витлејема. 29Рекао је: ’Пусти ме, молим те, јер наша породица приноси жртву у граду. Брат ми је то лично наложио. Сад, ако сам стекао твоју наклоност, дозволи ми да скокнем и видим своју браћу.’ Зато није дошао за царев сто.“
30Саул на то плану гневом на Јонатана и рече: „Изроде и бунтовниче! Зар ја не знам да си стао на страну Јесејевог сина, на своју срамоту, и на срамоту мајке која те је родила? 31Јер све док син Јесејев живи на земљи нећеш бити безбедан ни ти ни твоје царство. Зато пошаљи по њега, нека га доведу к мени, јер је заслужио смрт.“
32Јонатан одговори своме оцу Саулу: „Зашто мора да се погуби? Шта је учинио?“
33Тада Саул баци копље на Јонатана да га прободе. Јонатан је схватио да је његов отац решио да убије Давида. 34Јаростан, Јонатан устане од стола. Тог другог дана младог месеца није јео, јер му је било жао Давида што га је његов отац осрамотио.
35Ујутро је Јонатан изашао у поље на састанак с Давидом. С њим је био и један млади момак. 36Јонатан рече момку: „Потрчи и нађи стреле које ћу одапети!“ Момак потрча, а Јонатан одапе стрелу преко њега. 37Кад је момак дошао до места куда је одапео стрелу, Јонатан викну за момком говорећи: „Није ли стрела тамо подаље од тебе?“ 38„Пожури, не стој!“ – довикну Јонатан за њим. Јонатанов момак покупи стреле и врати се своме господару. 39Момак није знао ништа; само су Јонатан и Давид знали у чему је ствар. 40Тада је Јонатан дао момку своје оружје и рекао му: „Однеси ово у град.“
41Момак оде, а Давид изађе из свог скровишта на југу, паде ничице на земљу и поклони се три пута. Затим су се изљубили, па су плакали заједно, нарочито Давид.
42Тада Јонатан рече Давиду: „Иди у миру, јер смо се заклели један другоме у име Господње, рекавши: ’Господ нека буде сведок између мене и тебе, и између мог потомства и твог потомства довека.’“
Давид је затим устао и отишао, а Јонатан се вратио у град.
