داود في عدلام والمصفاة
1وَهَرَبَ دَاوُدُ مِنْ جَتَّ وَلَجَأَ إِلَى مَغَارَةِ عَدُلَّامَ، فَلَمَّا سَمِعَ إِخْوَتُهُ وَسَائِرُ بَيْتِ أَبِيهِ بِوُجُودِهِ هُنَاكَ جَاءُوا إِلَيْهِ. 2وَانْضَمَّ إِلَيْهِ نَحْوَ أَرْبَعِ مِئَةِ رَجُلٍ مِنَ الْمُتَضَايِقِينَ وَالْمَدْيُونِينَ وَالثَّائِرِينَ، فَتَرَأَّسَ عَلَيْهِمْ. 3ثُمَّ انْتَقَلَ دَاوُدُ مِنْ هُنَاكَ إِلَى مِصْفَاةِ مُوآبَ، وَقَالَ لِمَلِكِ مُوآبَ: «دَعْ أَبِي وَأُمِّي فِي عُهْدَتِكُمْ رَيْثَمَا أَعْلَمُ مَا يَصْنَعُ بِيَ اللهُ». 4فَأَوْدَعَهُمَا عِنْدَ مَلِكِ مُوآبَ، فَأَقَامَا عِنْدَهُ طَوَالَ مُدَّةِ إِقَامَةِ دَاوُدَ فِي الْحِصْنِ. 5فَقَالَ جَادٌ النَّبِيُّ لِدَاوُدَ «لا تُقِمْ فِي الْحِصْنِ، بَلِ امْضِ وَادْخُلْ أَرْضَ يَهُوذَا». فَانْتَقَلَ دَاوُدُ إِلَى غَابَةِ حَارِثٍ.
شاول يقتل كهنة نوب
6وَبَلَغَ شَاوُلَ مَا أَصَابَ دَاوُدَ وَرِجَالَهُ مِنْ شُهْرَةٍ. وَكَانَ شَاوُلُ آنَئِذٍ مُقِيماً فِي جِبْعَةَ، يَجْلِسُ تَحْتَ الأَثْلَةِ فِي الرَّامَةِ مُحَاطاً بِأَفْرَادِ حَاشِيَتِهِ، وَرُمْحُهُ بِيَدِهِ. 7فَقَالَ شَاوُلُ لِرِجَالِهِ: «اسْتَمِعُوا يَا بِنْيَامِينِيُّونَ: أَلَعَلَّ ابْنَ يَسَّى يُعْطِيكُمْ جَمِيعاً حُقُولاً وَكُرُوماً أَوْ يَجْعَلُكُمْ جَمِيعاً رُؤَسَاءَ عَلَى أُلُوفِ الْجُنُودِ أَوْ عَلَى مِئَاتٍ مِنْهُمْ، 8حَتَّى تَحَالَفْتُمْ كُلُّكُمْ عَلَيَّ، فَلَمْ يُخْبِرْنِي أَحَدٌ مِنْكُمْ بِالْعَهْدِ الَّذِي أَبْرَمَهُ ابْنِي مَعَ ابْنِ يَسَّى، وَلَيْسَ بَيْنَكُمْ مَنْ يَأْسَى لِي أَوْ يُنْبِئُنِي بِأَنَّ ابْنِي قَدْ أَثَارَ خَادِمِي لِيَكْمُنَ لِي كَمَا يَفْعَلُ الْيَوْمَ؟» 9فَأَجَابَ دُوَاغُ الأَدُومِيُّ الَّذِي كَانَ وَاقِفاً بَيْنَ حَاشِيَةِ شَاوُلَ: «لَقَدْ شَاهَدْتُ ابْنَ يَسَّى قَادِماً إِلَى نُوبٍ إِلَى أَخِيمَالِكَ بْنِ أَخِيطُوبَ 10فَاسْتَشَارَ لَهُ الرَّبَّ وَزَوَّدَهُ بِطَعَامٍ وَأَعْطَاهُ سَيْفَ جُلْيَاتَ».
مصرع أخيمالك والكهنة
11فَاسْتَدْعَى الْمَلِكُ أَخِيمَالِكَ وَبَقِيَّةَ بَيْتِ أَبِيهِ مِنْ كَهَنَةِ نُوبٍ، فَأَقْبَلُوا جَمِيعاً إِلَى الْمَلِكِ. 12فَقَالَ شَاوُلُ: «اسْمَعْ يَا ابْنَ أَخِيطُوبَ». فَأَجَابَ: «نَعَمْ يَا سَيِّدِي». 13فَقَالَ لَهُ شَاوُلُ: «لِمَاذَا اتَّفَقْتُمْ عَلَيَّ أَنْتَ وَابْنُ يَسَّى بِتَزْوِيدِكَ إِيَّاهُ بِالْخُبْزِ وَبِإِعْطَائِهِ سَيْفاً، وَاسْتَشَرْتَ لَهُ اللهَ لِيَثُورَ عَلَيَّ وَيَكْمُنَ لِي كَمَا يَفْعَلُ هَذَا الْيَوْمَ؟» 14فَأَجَابَ أَخِيمَالِكُ: «أَيُّ وَاحِدٍ مِنْ بَيْنِ جَمِيعِ رِجَالِكَ مِثْلُ دَاوُدَ أَمِينٌ وَصِهْرُ الْمَلِكِ وَقَائِدُ حَرَسِهِ وَذُو مَكَانَةٍ رَفِيعَةٍ فِي بَيْتِكَ؟ 15فَهَلْ هَذِهِ هِيَ أَوَّلُ مَرَّةٍ أَسْتَشِيرُ لَهُ فِيهَا اللهَ؟ مَعَاذَ اللهِ أَنْ يَتَّهِمَنِي الْمَلِكُ أَوْ يَتَّهِمَ جَمِيعَ بَيْتِ أَبِي بِارْتِكَابِ شَيْءٍ». 16فَقَالَ الْمَلِكُ: «إِنَّكَ لَا مَحَالَةَ مَائِتٌ يَا أَخِيمَالِكُ، أَنْتَ وَجَمِيعُ بَيْتِ أَبِيكَ». 17وَأَمَرَ الْمَلِكُ حُرَّاسَهُ الْمَاثِلِينَ لَدَيْهِ: «هَيَّا أَحِيطُوا بِكَهَنَةِ الرَّبِّ وَاقْتُلُوهُمْ، لأَنَّهُمْ أَيْضاً قَدْ تَحَالَفُوا مَعَ دَاوُدَ، وَلأَنَّهُمْ عَرَفُوا أَنَّهُ كَانَ هَارِباً فَلَمْ يُخْبِرُونِي». فَلَمْ يَرْضَ حُرَّاسُ الْمَلِكِ أَنْ يَقْتُلُوا كَهَنَةَ الرَّبِّ. 18فَأَمَرَ الْمَلِكُ دُوَاغَ قَائِلاً: «دُرْ أَنْتَ وَاقْتُلِ الْكَهَنَةَ». فَهَجَمَ دُوَاغُ الأَدُومِيُّ عَلَى الْكَهَنَةِ وَقَتَلَ مِنْهُمْ فِي ذَلِكَ الْيَوْمِ خَمْسَةً وَثَمَانِينَ رَجُلاً لابِسِي أَفُودِ كَتَّانٍ. 19ثُمَّ اقْتَحَمَ نُوبَ مَدِينَةَ الْكَهَنَةِ وَقَتَلَ بِحَدِّ السَّيْفِ الرِّجَالَ وَالنِّسَاءَ وَالأَطْفَالَ وَالرُّضَّعَ وَالثِّيرَانَ وَالْحَمِيرَ وَالْغَنَمَ.
نجاة أبياثار بن أخيمالك
20وَلَمْ يَنْجُ سِوَى ابْنٍ وَاحِدٍ لأَخِيمَالِكَ بْنِ أَخِيطُوبَ يُدْعَى أَبِيَاثَارَ الَّذِي لَجَأَ إِلَى دَاوُدَ، 21وَأَخْبَرَهُ أَنَّ شَاوُلَ قَدْ قَتَلَ كَهَنَةَ الرَّبِّ. 22فَقَالَ دَاوُدُ لأَبِيَاثَارَ: «عِنْدَمَا رَأَيْتُ دُوَاغَ هُنَاكَ فِي ذَلِكَ الْيَوْمِ أَدْرَكْتُ أَنَّهُ لابُدَّ أَنْ يُخْبِرَ شَاوُلَ. أَنَا هُوَ السَّبَبُ فِي مَوْتِ أَفْرَادِ بَيْتِ أَبِيكَ. 23امْكُثْ مَعِي، لَا تَخَفْ، فَالرَّجُلُ الَّذِي يَسْعَى لِقَتْلِكَ يَسْعَى لِقَتْلِي أَيْضاً، فَأَقِمْ عِنْدِي بِأَمَانٍ».
Давид у Одоламу и Миспи
1Давид је оданде побегао у пећину Одолам. Кад су то чула његова браћа и дом његовог оца, дошли су онамо к њему. 2Придружили су му се сви који су били у невољи, сви који су били задужени, и сви огорчене душе, а он им је био главар. С њим је било око четири стотине људи.
3Давид је оданде отишао у Миспу моавску и обратио се моавском цару: „Дозволи да се мој отац и моја мајка склоне код вас док не видим шта ће Бог учинити са мном.“ 4Тако их је довео к моавском цару, па су остали с њим докле год је Давид био у скровишту.
5Тада пророк Гад рече Давиду: „Немој остати у скровишту, него иди у Јудину земљу.“ Давид оде и дође у шуму Арет.
Саул убија свештенике у Нову
6Саул је дочуо да се појавио Давид и људи који су били с њим. Саул је тада био у Гаваји и седео под тамариском. У руци је држао копље а све његове слуге стајале су око њега. 7Тада Саул рече својим слугама који су стајали око њега: „Чујте, Венијаминовци! Зар ће син Јесејев дати свима вама поља и винограде? Хоће ли да вас све постави за заповеднике над хиљаду или стотину? 8Зашто сте се онда уротили против мене? Јер нико ми не јавља да је мој син склопио савез са Јесејевим сином! И нико не мари за мене, и не јавља ми да је мој син подстакао мог слугу да ме вреба из заседе, као што је то данас.“
9Доик Едомац, који је стајао са Сауловим слугама, одговори: „Видео сам кад је Јесејев син дошао у Нов к Ахимелеку, Ахитувовом сину. 10Ахимелек је упитао Господа за њега и дао му хране. Дао му је и мач Филистејца Голијата.“
11Тада је цар послао по свештеника Ахимелека, сина Ахитува, и сав дом његовог оца, свештенике у Нову. Сви су они дошли пред цара. 12Саул рече: „Чуј сад, сине Ахитуве!“
Он одговори: „Ево ме, господару!“
13Саул му рече: „Зашто сте се уротили против мене, ти и Јесејев син? Ти си му дао хлеб и мач, и питао за њега Господа, да би се дигао на мене и вребао ме из заседе, као овога дана.“
14Ахимелек одговори цару: „А ко је од свих царевих слугу тако веран као Давид, а још и царев зет, заповедник твоје телесне страже, поштован у твом дому? 15Зар је данас први пут да сам за њега питао Господа? Далеко било! Нека цар не оптужује тиме свога слугу нити кога из дома мога оца! Твој слуга ништа није знао од света тога!“
16А цар рече: „Зацело ћеш погинути, Ахимелече, и ти и дом твога оца!“
17Цар заповеди стражарима: „Окрените се и погубите свештенике Господње, јер су се удружили с Давидом; знали су да је побегао а нису ми јавили.“
Али цареве слуге се нису усудиле да подигну руку да убију свештенике Господње.
18Тада цар рече Доику: „Окрени се ти и погуби свештенике!“ Доик Едомац се окрене и убије свештенике. Тог дана је побио осамдесет пет људи који су носили ланени ефод.
19И Нов, свештенички град, су побили оштрим мачем: мушкарце и жене, децу и дојенчад, волове, магарце и овце. 20Ипак, умакао је један од синова Ахимелека, сина Ахитувова, по имену Авијатар, па је побегао за Давидом. 21Тада је Авијатар испричао Давиду како је Саул побио свештенике Господње.
22Давид рече Авијатару: „Знао сам онога дана кад је Доик Едомац био тамо да ће јамачно јавити Саулу. Ја сам крив за све животе из дома твога оца. 23Остани са мном; не бој се, јер онај који тражи твој живот такође тражи мој живот. Код мене ћеш бити безбедан.“
